Leontina otkrila da li joj se sviđa pesma koja će Srbiju predstavljati na Evroviziji!

U svetu muzike, posebno među evrovizijskim fanovima, pesma „Lane moje“ Željka Joksimovića je ostavila neizbrisiv trag pre 20 godina kada je trijumfalno pobedila na nacionalnom takmičenju Beovizija, otvarajući put Srbije ka slavi na Evroviziji. Ova pesma nije samo osvojila srca domaće publike, već je postala kultna među evrovizijskim fanovima, koji su je 2011. proglasili jednom od najboljih pesama u istoriji takmičenja, u konkurenciji od 250 numera ovog prestižnog takmičenja.
Srbiju će u Švedskoj predstavljati Teyadora sa pesmom „Ramonda“, mišljenja su podeljena, a u emisiji „Uranak“ na televiziji K1 razgovaramo sa Leontinom Vukomanović, Duškom Vučinićem i Darkom Kamaritom, o tome, da li je moguće ponoviti taj trijumf u Švedskoj ovog maja.
– Zadovoljni smo kako su izgledale sve tri festivalske večeri i što smo na muzičkoj sceni dobili neke nove, mlade ljude koji imaju svoju muziku koju su nam predstavili, i to je negde bogatstvo. Uneli su novu energiju i bili su prijatelji tih dana, što se ne vidi u bekstejdžu. Podržavali su i glasali jedni za druge. To je baš lepo videti, i generalno treba da budemo zadovoljni ovim našim izborom. Priča se, piše se, i to je dobro. Dobili smo predstavnika i moramo da se spremimo fantastično, kao i svake godine. Da li postoji recept? Mislim da cela Evropa traži taj recept i da svake godine imamo nešto novo, stalno razmišljamo da li je taj recept od prošle godine ili od pre deset godina. Retke su pesme kao što je ‘Lane moje’, a koje su evergrin i koje i danas, kada bi se pojavile na toj evropskoj sceni, postigle bi neverovatan uspeh. To su takve pesme i nema im granica“, kaže Duška i dodaje:

– Promenila su se vremena. Ranije smo živeli mirnije i sporije, ali sve što je pratilo te pesme, bilo je mirnije. Nije bilo društvenih mreža i komentara koji te skrenu s puta, ako nisi stabilna ličnost, odeš dođavola. Svega ima što može da te okrene na drugu stranu. Moraš da vodiš računa o svemu i svakoj izgovorenoj reči. Taj događaj je muzički, i publika očekuje jednu relaksiranost, tako izgleda i u svetu, ali zapravo moraš da vodiš računa.“

Leontina je izrazila svoje mišljenje o našoj muzici koja teži da osvoji evropsku scenu:

– Muzika nam je raznovrsna, jer smo imali prilike da vidimo da na jednom te istom mestu možete da nađete i folk, pop, rok, bilo je i elemenata tvrđeg roka. Lepo je sve izgledalo, imali su svi izvođači ogromnu podršku sa takvim stejdžom, to je mnogo lepa slika. Mnogi od njih su mladi i ne bi mogli da priušte sebi da nastupaju sa tako dobrim snimcima, ali što se tiče same muzike, generalno previše pesama, a cela bitka se vodila oko nekih osam ili devet numera, koje su se izdvojile već pre samih polufinala. Žao mi je nekih numera koje nisu ušle u finale, kao što su Ivana Vladović, Saška Janković, ima sigurno još neko. Sa druge strane, publika i žiri imaju pun legitimitet da odaberu po svom nahođenju ono što im se dopada. Redovno onaj koji je drugi ima taj ukus pobede koji mu je izmakla za malo. Tako je bilo i na Evroviziji u Istanbulu, kada je Željko bio drugi. Stvarno smo se osećali kao da smo pobedili, uopšte nam nije predstavljalo problem što smo drugi. Valjda zbog te velike pauze i tih 12 godina neznanja. Nismo znali ni šta nas čeka na toj velikoj sceni. Pevač, harizma i jedan huk koji se stvori kada pesma počne jeste ono što zapravo treba da zvuči evrovizijski“, kaže Leontina i dodaje da li smo poslali najboljeg predstavnika:
„Možda moj ukus nije merodavan kada je u pitanju pesma, ali da sam ja bila na mestu žirija, ne bih ni ja žirirala na osnovu sopstvenog ukusa. Ti si žiri i onda se uzima taj hajp koji se vodi oko nekog, jer smatraš isto merodavnim ukus publike, pa mu možda ne daš nulu, kao što si nameravao, već pet ili šest, zato što respektuješ mišljenje publike. Muzički stručnjaci znaju da žiriranje na velikom festivalu uključuje šta ti zapravo misliš o tom festivalu i kako si procenio situaciju oko sebe i na festivalu, šta će proći. Od svega pomalo, meni se sjatilo u pesmi kod Teyadore. Možda to ne bi bio moj prvi izbor kada bih ja slušala ili pravila festival, ali kada bih uzela u razmatranje sve ove ostale činjenice, to bi se skupilo u toj pesmi. Meni se tekst dopao, u skladu je muzičkim i vizuelnim ekspresijama, nisam imala s tim problem“, kaže Leontina i otkriva da li su Željko i ona imali odgovornost tokom nastupa na Evroviziji u Istanbulu, jer danas svaka numera ima političku konotaciju:

„Nismo imali nikakvo opterećenje posle 12 godina. Mi smo pesmu pravili iz ljubavi prema muzici, čuje se ta elegancija, drugačije je vreme bilo, muzika, publika“, priča Leontina i objašnjava zbog čega je baš „Lane moje“:

„Trebala mi je neka mila reč nakon svih tih reči izgovorenih u strofi, zapravo pojasni cela priča. Nema lepše izjave ljubavi od ‘Lane moje’. Urednički tim tada na RTS-u tada i te kako utiče na stvaranje pesama koje se pojavljuju na tom takmičenju. Anja Roglić je tada došla kod Željka i rekla da napravi instrumentalnu za pesmu kao ne sećam se koja država od prethodnih godina na Eurosongu, da ima puno instrumentalnih. Mnogo je važno da to neko prati sa tog aspekta, da zna šta je Eurosong, koje su cake, šta prolazi, oko čega se pravi pažnja. Moraš da imaš tim odličan koji te vodi“, kaže Leontina.

Darko Kamarit osvrnuo se na predstavnicu Srbije Teyadoru i njenu pesmu „Ramonda“:
„Nastup je bio odličan, interesantan. Mi danas imamo ozbiljno referentni festival. On sada već ozbiljno izgleda, pa sada već dolazimo do toga da li je potrebno dve večeri, ukupno 28 numera. Ja nisam najbolje razumeo pesmu ‘Ramonda’, ali sam onda otišao na internet i pročitao tekst i onda sam se malo razočarao, ali to je neka druga priča. Pri izvođenju nisam razumeo tekst“, kaže Darko i dodaje kako je izgledao dolazak u Istanbul:

„Mi nismo znali ništa, jako duga pauza nakon Bebi Dol u Rimu. Dvanaest godina spejsa i počinjemo nešto, a mi ništa ne znamo. Željko je veoma duhovit lik i na jednoj konferenciji potpuno opušteno kaže, da omekša: ‘500 godina smo bili pod Turcima i sada smo došli da pokorimo Tursku’. U svakom slučaju, ništa se ne dešava narednih par sati. On je izašao, jer to je morao da objavi neka stanica, i počinje ludilo te noći. Željko ide od televizije do televizije. Odjednom ovi iskusniji koji shvataju da tu ima – to smo videli i kroz Ukrajinu – koji shvataju da tu ima i politike, mi ništa nismo znali. Počinje Željko od CNN-a da objašnjava šta je želeo da kaže – kazao je i ispričao anegdotu koja se i dan danas prepričava:

„Tamo je tempo rada nenormalan i ukrali smo jedno popodne. Ulazimo u jednu zamračenu tursku prostoriju, nas 20 da nešto ručamo. Čujemo neke poznate zvuke, okrenemo se ‘Aj, ruse kose curo imaš’. Željko zamoli za mikrofon i počinje da peva na srpskom, turski bend svira, kafanski, ma šou. Onda počinje debata muzička da li je pesma turska, ispostavlja se da ima i bugarskog korena, a mi tvrdimo da je pesma naša. Mi o politici nismo znali ni razmišljali. Strašno smo se voleli sa Tošetom i njegovom delegacijom, stalno smo bili kod njih. Jednom smo nerazmišljajući uzeli one majice sa natpisom ‘Nemojte mi govoriti da smo former republic’, voleli smo tog čoveka, bio nam je drug, dolazio je u Beograd, pobedio je na njoj“, zaključio je Darko Kamarit u emisiji „Uranak“ na televiziji K1.

Boško Jakovljević ističe da je tada već u svakom kafiću u Turskoj „Lane moje“ bilo prepoznato kao veliki hit:

„Iako smo mislili da taj Sakis može nešto da nas ugrozi, Željko je bio siguran da od toga nema ništa i rekao je da će ga počistiti, što je i bilo tako. Imao je lošu pesmu“, dodao je Boško.