ISPOVEST! Dejan: Zbog rata sam napustio rodnu kuću!

U novoj epizodi „Ispovest“ svoju životnu priču je ispričao Dejan Ćulum.

Pevač Dejan Ćulum je rođen 1983. godine, diplomirao je geografiju, a muzikom se profesionalno bavi više od 20 godina.

Njegov otac Dragan Ćulum je takođe poznati pevač koji mu je u karjieri dosta pomogao. Dejan je sa samo 20 godina snimio prvu pesmu, a 2006. godine sa rođenom sestrom izdaje album na kom se našla i njihova duetska pesma.

Dejan i njegova sestra su te godine sa najvećim zvezdama bivše Jugoslavije imali turneju kojom su započeli svoje karijere.

U emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, Dejan je po prvi put u svojoj karijeri otvoreno pričao o svom životu, porodici i karijeri.

Nedavno si izdao novu pesmu „Ostajem ovđe“ koju si radio u produkciji „AS“ Aleksandra Sofronijevića.

„Oduševljen sam sa pesmom, prezadovoljan sam, pesma ima posebnu tematiku i emociju – govori o svim ljudima koji su otišli iz svog grada i države da bi stvorili bolje sutra. Pesmom smo hteli da pošaljemo poruku tim ljudima da ne zaborave odakle su, da ne zaborave svoje korene.“

Odrastao si u Prijedoru, kako je to izgledalo?

„To mi budi emocije, u poslednje vreme sam postao osetljiv, došle su te ratne godine koje su bile jako ružne. Prošli smo mnogo toga, u Bosni i Hercegovini je bio težak rat, posle u Srbiji i tako dalje. Ujak mi je poginuo na ratištu, otac mi je prošao ceo rat, hvala Bogu živ i zdrav, otišao je tamo kao novinar i foto reportet, na kraju je završio na televiziji kao kamerman na televiziji i tako otišao u penziju, a ceo život se bavi muzikom. To je težak period i o tome nikada nisam pričao. Bilo je teških momenata, morao sam da napustim svoju kuću, nekih 20 kilometara dalje smo otišli. Ja stvari u životu ne gledam na loš način, sada smo se prisetili ovoga, ali ja volim da pamtim samo lepe stvari. Treba opraštati ljudima loše stvari.“

Jesi bio vezan za ujaka?

„I meni i sestri je on bio oslonac u životu. U periodu posle 1996. godine i posle ratni period je bio veoma težak, mi kao deca nismo ni osetili kao što su naši roditelj koji su se borili za sve nas. Koliko god da je bilo teško, opet je bilo i lepo, živeli smo u prigradskom naselju, igrali smo se na ulici, imao sam petice u školi, a dok sam prolazio kroz život često kažem da sam završio tri fakulteta – prvi akademski, ja sam magistar zaštite životne sredine, drugi sam završio na ulici i treći je definitivno kafanski koji je i životni fakultet.“

„Tata mi je kupio harmoniku kada sam bio mali, imao sam četiri godine i danas je čuvam, pre par godine sam je odneo jednom čoveku koji restaurira harmonike i on je nju spremio kompletno, može i da se svira. U sobi među svim plakatima, priznanjima, nagradama, tu i ona stoji. Moj otac je svirao električnu giratu, to je 26 gitara u proizvodnji, a ima ih 40 u svetu, a mene je uvek zanimala akustična gitara i kada mi je prvi put doneo mene nije zanimala, međutim sam 1998. godine počeo da sviram i tada je počelo moje interesovanje za muziku.“

„Sećam se da mi je tata pričao kako je ulazio u kuću i čuo kako ja sviram foršpil pesme „Šta će mi život“ Toma Zdravković i Silvana Armenulić. Niko mi ništa nije pokazao, sam sam počeo da sviram i to su uglavnom bile Tomine pesme. Kada sam završavao srednju školu, na muturi sam imao želju da uzmem gitaru od benda da odsviram jednu pesmu, a moj otac je bio fotograf to veče i oni meni nisu dali jer kao nije bio momenat i posle tri godine me je život naveo da počnem da pevam sa tim bendom. To je bio LP bend.“

2006. si snimio prvi album, tu se našla i duetska pesma sa tvojom sestrom „Prijatelji“, kako je izgledala promocija?

„Nikada neću zaboraviti, imali smo promociju godinu i po dana na 75 televizija u bivšoj Jugoslaviji, u Sloveniji je 12 televizija emitovalo našu pesmu. Prokcijska kuća Miće Nikolića je izdala tu pesmu, mi smo bili kućni prijatelji, i danas smo dobri, Saša Nikolić je prvu pesmu radio meni, ‘Kome da dam svoju ruku’, ja sam je otpevao 2006. u septembru mesecu. Sestra i ja smo krenuli da radimo solo album, ali finansijski je bilo teško, pa smo uradili zajednički. To su neponovljivi trenuci, ja sam obnovio godinu na fakultet zbog tog albuma. Mnogo je bilo koncerata, nastupa, i tako dalje. Nismo imali sreću da se ni jedan pesma izdvoji kao hit, možda nije bilo komercijalno, ali smo napravili odskočnu dasku, nastupali smo sa Snežanom Đurišić, Šaban Šaulić, Verica Šerifović i tako dalje.“

„Osamdesetih godina su bile Jugoslovenske turneje, išlo se od grada do grada, 2000. jedina produkcija koja je to radila je Mega Sound, svi smo bili tu, Vraćali smo se iz Cazina, bilo je 1500 ljudi na koncertu, treba da idemo za Prijedor u hotel a svi gladni, i ja kažem vozaču da znam koja pekara radi dan-noć i mi dolazimo pred pekaru i svi iskačemo iz autobusa i ulazimo u pekaru u koju može da stane 5-6 ljudi, zamisli iz perspektive pekara kako smo mi izgledali i u jednom trenutku ulazi Zorica Brunclik i ona dominantna sa frizurom kaže ‘pomeri se levo’ i samo čuješ ona dva pekara ‘dobro veče’ i kaže ona ‘Miko, daj mi sve što imaš, ja ću sve da platim’. To je predivna uspomena.“

Da li pevaš na romskim veseljima?

„Kada imam priliku da, prošle godine sam u Hrvatskoj radio kršenje, ove godine treba jedno punoletstvo da odradim i eto. Bilo je mnogo simpatičnih situacija, kada sam se vratio sa mora oni su bili u fazonu ‘vau’, gledaju me kao ko si bre ti, i ja odem do toaleta, i jedan stariji gospodin me pitao ‘jesi ti naš’, ja reko nisam, on mi kaže ‘kako nisi kad tako pevaš’.“

Izvor: Nova.rs