„To dete je rođeno mrtvo…“ Nenad otkrio kada mu je bilo najteže!

Bivši kik-bokser Nenad Pagonis, gostujući u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, otvorio je dušu i progovorio o najtežim trenucima u svom životu.

• Svakome je svoja životna priča najteža, ali ono što sam ja naučio u svom životu koji je stvarno bio težak je da danas ne bih bio ovo što jesam, da nije bilo tih teških situacija. Ne kaže se za džabe, ono što te ne ubije, ojača te – počinje svoju životnu priču Nenad:

• Moj život počinje tako da sam bačen u vatru između mojih roditelja. Imao sam divnu, ali i destruktivnu porodicu. Lepo smo živeli dok se ja nisam rodio, onda je moj otac ostao bez posla i tada su krenuli problemi sa alkoholom. Inače, bio je jako dobar čovek, svima je pomagao, svi su mu bili preči nego porodica. Moja majka je bio nosilac. Kada mi je bio najpotrebniji mir za moje neko stasavanje, oni su bili u najgorem periodu njihovog bračnog života. Moja majka nikada nije htela da ga ostavi. On joj je bio prvi momak, volela ga je besprekorno. Hvala Bogu, nikada je nije udario, to su samo bile verbalne rasprave. U to vreme, bila je sramota da se razvede, ali su se voleli, jer je on bio najbolji čovek kada nije pijan – dodao je.

• Odrastao sam na Detelinari na ulici, gde je u to vreme bilo leglo narkomanije. U jednom momentu sam se dvoumio, na kojoj ću strani završiti. Pred bombardovanje, moji roditelji odlučuju, da zbog te silne sramote od komšija i čestih svađa, kupe kuću 14 km od Novog Sada, u Rakovcu. To je trošna kuća koja je bila ukopana, kada god je kiša padala, prodirala je vlaga, prokišnjavalo je pa smo lopatama izbacivali vodu. Dok nisam napravio svoju kuću, stalno me je proganjao taj miris buđi. Majka i ja smo se najviše napatili.

Jedna scena koja mu se dogodila u 12. godini ga definisala kao borca

• Ta scena mi je često bila pred očima, kad god sam bio u nok-daunu u ringu. Od kuće u kojoj smo živeli imaš kilometar na gore da pešačiš uzbrdo, a sneg do kolena. Ja sam se nešto zadržao sa drugarima iz škole na Detelinari i propustim zadnji autobus. Stopirao sam do mostova koji su bili srušeni u bombardovanju, pa onda u ponoć čamcem prelazim na drugu stranu. Zamisli dete u 12 godina. Tu sam stekao neku socijalnu inteligenciju, i hvala Bogu nikada nisam imao problem. Došao sam do Rakovca, sneg počeo da veje, patike bušne, mokre. Baš smo teško živeli, na ivici egzistencije. Kreće borba sa tom uzbrdicom kroz sneg. Toliko sam bio iznemogao, umoran, sve vreme razmišljam, znam da je tata u kući pod gasom, da su svađe. Tada sam tako umoran seo u sneg i počeo da plačem. Ta scena mi se toliko urezala u glavi, za čitav moj život. Kada sam se isplakao, posle jedno 15 min, razgovarao sam sa sobom i rekao, ako ti sad ne kreneš do kuće, ko će. To me je definisalo kao borca – kaže Nenad i otkriva kako je uspeo da se izbori da ga ulica ne uzme pod svoje.

• Ja uvek imam taj neki osećaj, kada krenem stranputicom, kao da me neko gurne i vrati me na put. Uvek sam bio svestan, da sam predodređen za nešto veliko – dodaje.

Prvak Evrope postao je sa 19 godine, što je njegovom ocu dalo poseban motiv i prestao je da pije

• U 19. godini postajem prvak Evrope. Bio je jako ponosan na mene. Prestao je da pije. Život je dobio neku novu dinamiku. Sve to je trajalo nekoliko meseci. Do maja 2007. godine. Par dana ranije sam dobio zaostale stipendije i imao sam 2000 evra na računu, bio sam presrećan, nisam znao kako ću da potrošim te pare. Sećam se, bila je nedelja, tata me zove da pita jel dolazim na ručak. Bio sam sa društvom i rekao mu da dolazim, a on je bio uporan, zvao me nekoliko puta. Ipak, nisam uspeo da odem na ručak, već sam u to vreme iznajmljivao stan i on me uveče u osam zove i kaže mi da sam bitanga, jer nisam došao. Ja reko dobro ćale, nisam stigao, sutra ću doći da te vidim. Imao sam sa njim poseban odnos, spavali smo zajedno u krevetu do moje dvanaeste godine. Legnem da spavam i probudim se u dva sata i pomislim na njega. Krenem da zovem mamu i vidim da je 2:00 ujutru, reko daj nešto sam se istripovao i nastavim da spavam. U pet mi zvoni telefon, ja se javljam, nikad neću zaboraviti njen glas tada. Ona vrišti i govori mi da je umro tata. On je u jedan noću sišao da gleda televizor u dnevnoj sobi i ona kada je krenula na posao našla ga je mrtvog u fotelji, dobio je infarkt. Nažalost, imao sam način kako da potrošim tih 2000 evra, platio sam sa sestrom tatinu sahranu, a ceo život me proganja to što nisam otišao na taj ručak – kaže Nenad.

Ipak, iako mu je bilo mnogo teško zbog gubitka oca, Nenad ističe da je njegova smrt iz njega izvukla ono najbolje

• Možda će zvučati jako čudno što ovo izgovaram sada, ali to je najbolja stvar koja mi se desila u životu. Iako patim za tim što nije dočekao moju decu i moje uspehe. Moj život je tada dobio novi smisao. Da je on ostao živ, možda bih se kik boksom bavio još godinu dana i završio karijeru, ovako sam imao neki zadatak, pošto sam mu obećao da ću te godine osvojiti SP u septembru. On u maju umire, posle četiri meseca je bilo prvenstvo. Imao sam četiri meča do finala, a ja se jedino sećam da sam nokautirao Šveđanina u polu finalu. U glavi mi je bilo samo da moram tati da osvojim svetsko prvenstvo, jer nisam došao na taj ručak. Počinje meč, u prvih sedam sekundi krećem da izvodim neke udarce, a dobijam takva tri kontra udarca da sam u tom momentu bio normalan i da nisam imao tu traumu koju moram da opravdam, ja bih ostao na podu. U glavi mi je bila samo misao da ne smem da izgubim meč, jer sam obećao tati. Pao sam i kao oparen sam ustao. Tada sam se prvi put upoznao sa tim kada duh nadvlada telo. Dobio sam neverovatnu snagu i kada su me proglasili za pobednika, takav teret je pao sa mene, jer sam uspeo da ispunim obećanje koje sam mu dao. Sestra mi je došla u svlačionicu nakon proglašenja, zagrlili smo se i isplakali jedno sat vremena – na ivici suza priča Pagonis.

Nakon velikih uspeha koje je postigao kao profesionalni sportista, Nenad upoznaje svoju sada već bivšu suprugu, koja ostaje trudna, ali nakon porođaja dolazi njegove druge najveće životne borbe.

• Kada je saznala da je trudna, htela je da abortira, jer smo imali jako turbulentan odnos, ali ja nisam dao. Onda ja nisam hteo, baš nam je bio odnos katastrofa. U jednom momentu smo se konačno dogovorili i počeli normalno da živimo. Imali smo devet meseci predivnog života. Ja sam tada napravio dom iz snova o kome sam ceo život sanjao. Sve što sam zaradio od boksa sam u nju uložio. Ona kreće u bolnicu da se porodi, savršena trudnoća. Čekam 19. januar, sećam se bio sam u nekom moto klubu sa mojim drugarima i čekali smo da mi je jave vesti. Moj drugar je porađao ginekolog Artur i zove me Artur onako izgubljen, pola deset uveče. Brate, sve je ok. Bilo je malih problema, ali biće sve ok. Beba je morala na intenzivnu, sve je u redu. Odlazim u dečiju bolnicu na intenzivnu i zvonim, izlazi doktorka Vesna Stojanović. Reko primili ste devojčicu Tesu Pagonis, a ona mi kaže: „Gospodine, nemojte puno da očekujete, to dete je rođeno mrtvo, nije disalo i dobilo je ocenu jedan i ima oštećenje mozga sad kada se povratilo, nemojte puno da očekujete“ – priča u dahu Nenad Pagonis u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1 i dodaje:

• Ta doktorka je Tesi spasila život. Stavila je na terapiju hlađenjem, gde su umrtvili sva čula i zalepili joj neke flastere na oči, da mozak odmara. Stavili su je u neku vrstu hibernacije. Taj prvi šok je bio strašan. Tu počinje moja velika borba. U tim trenucima sve ono što sam pravio karijeru, kuću, sve je palo u vodu. To je strašno kada shvatiš da ti se život menja u sekundi, jer ukoliko preživi, imaćeš dete sa posebnim potrebama. Kakva crna karijera i bilo šta drugo. Drugi dan, kada sam došao, doktorka Vesna me je pitala hoćete da vidite bebu i to me je slomilo. Kada sam je video kako se muči, tako sam se isplakao. Bukvalno sam ridao, a onda sam prelemio i odlučio da moramo da se borimo. Rekao sam Maji, da ćemo se boriti i svakoga dana ići kod nje. Ja sam joj masirao stopala po pola sata, pevali smo joj pesmu Miladina Šobića „Čempres za vinograde“, koju smo pevali dok je Maja bila trudna. Govorili smo joj stalno da će biti dobro. Imao sam period kada sam se molio po 2-3 sata. Onda sam noću pomoću vizuaolizacije zamišljao kako je ona vesela devojčica. Sedmi dan mi dolazimo tamo, sutradan trebaju da je skidaju sa aparata i da joj rade ultrazvuk glave. Sutra je dan, kada će ti reći možda život ti je upropašten ili imaćeš zdravo dete. Nijedna noć mi nije trajala kao ta. Dolazimo ujutru, tu su jedna vrata i dugačak hodnik, a sa jedne strane su sobe gde su inkubatori, a sa druge strane su sobe od doktora. Kako su se ta jedna vrata otvorila, sećam se da sam tada prestao da dišem, jer nam tog trenutka saopštavaju vest. Doktorka Vesna prolazi iz jedne sobe ulazi u drugu, ja sam u tom trenutku ostao bez vazduha, ceo moj život je stao i bio mi pred očima. Ona se na trenutak vraća, gleda u mom pravcu i pokaže palac na gore. Uradili su joj skener mozga nije imala nikakva oštećenja, doktori nisu mogli da veruju. Pošto nisu bili sigurni da je tako nešto moguće, rekli su nam da moraju ponovo da je uspavaju da bi joj uradili CT skener, jer nisu bili sigurni. Nikakva oštećenja nije imala. Mislim da nas je čula tih deset dana dok je bila na tim lekovima. Ona je danas napredna devojčica, svira violinu, imala je koncerte, trenira džudo, prelepo slika – priča Nenad Nenad Pagonis u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1 i otkriva da je u jednom periodu, šest meseci nakon Tesinog rođenja, upoznao čoveka kome je dete umrlo i tu počinje njegova borba sa anksioznosti.

• U tih šest meseci upoznajem čoveka kome je dete umrlo. Tada sam pomislio, meni to da se dogodi ja bih se ubio. I od tada kreće moja najteža bitka u životu sa anksioznosti i period kada sam razmišljao da se ubijem. Sve je savršeno, dvoje dece, tada se i Vlada rodio, prelepa kuća, putovanja non stop, a meni od tog trenutka počinje pakao. Što se više borim sa time, meni te crne misli sve više dolaze. Dođem kući sa treninga, uđem u sobu, poljubim je u čelo i gledam joj u otvorene oči, a meni slika kao da je ljubim u kovčegu na sahrani i nastaje panika. Nemam načina da se borim sa time. Posle godinu i po dana, osetio sam malo olakšanje i počeo sam da pričam sa ljudima. Tada sam shvatio, da sam to trebao odmah da uradim. Na kraju svega toga sam došao do zaključaka, da je smisao života, duhovni rast kroz ljubav, empatiju i davanje sebe drugima – zaključio je Nenad Pagonis u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1.