Maca progovorio o ratnim godinama u Sarajevu!

Dragan Marinkovića Maca, uspešan je glumac i voditelj, koji važi za veoma duhovitu osobu. Iako je često raspoložen i spreman za šalu, iza njegovog osmeha, krije se veoma teška životna priča kroz koju je prošao sa svojom porodicom tokom devedesetih godina.

U emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, Maca je Milanu Kaliniću otkrio kako je dobio legendarni nadimak, ali i opisao najteže trenutke rata u Sarajevu zbog kog je bio mobilisan.

– Ja ne znam nikada kako se ko zove, a kada se upoznaješ sa nekim istovremeno kažeš ime. Onda su mi svi „Mace“, konobar, kamerman, svakog koga upoznam je za mene Maca. Tako su i meni dali taj nadimak – rekao je Dragan Marinković.

Iako je sada uspešni glumac i voditelj, Maca otkriva da je svoju budućnost zamišljao u potpuno drugoj profesiji.

– Kada sam bio mali, želeo sam da budem doktor. Upisao sam srednju medicinsku školu, želeo sam da budem ortoped, da mi to bude specijalizacija. Pronašao sam se u tome, ali je veliki problem bio što nisam „guzonjin sin“. Iako sam bio odličan i maturirao sa odličnim, nisam uspeo da upišem Medicinski fakultet.  Nakon smrti oca, nasledio sam i njegovu penziju,  pa si u to vreme mogao da do 26. godine budeš redovan student. Svuda sam upisao Fakultet iz prve, sem medicinu, jer nisam dete nekog doktora. Prvo sam upisao fiziku na prirodno matematičkom fakultetu, pa sam u Dubrovniku upisao Višu turističku na kraju sam završio Višu medicinsku, a kasnije i Akademiju dramskih umetnosti u Sarajevu – priča Maca, a onda otkriva zbog čega je upisao glumu.

– Bio sam u amaterskom pozorištu „Iva Lola Ribar“, tu su u to vreme bili festivali, Ja sam se kao klinac motao tu i Violeta Džoleva, rediteljka iz Makedonije mi je prišla i rekla da bih mogao da upišem Akademiju, a ja se nikada nisam nešto ložio na to.  Meni je uvek medicina bila, glavna, želeo sam da budem doktor. Čak sam na početku rata radio u Hitnoj pomoći, a kasnije i kao fizioterapet. Završio sam Višu medicinsku u nadi da ću se jednog dana prebaciti na Medicinski fakultet, ali ništa od toga nije bilo i na kraju upišem Akademiju iz prvog puta, a nikada nešto nisam o tome razmišljao – kaže Maca.

Nakon završene Akademije, Maca dobija angažman u Kamernom teatru 55 u Sarajevu u kome ostaje sve do prelaska u Beograd, gde počinje da igra u Ateljeu 212. Potom su usledili angažmani u serijama i filmovima. Ponosno ističe da je Jugoslaven i da ga nacionalne razlike, ne zanimaju.

• Ja sam, Sarajlija – Jugosloven. Meni je to-to. Svi govorimo istim jezikom, pevamo iste pesme, tako da smo svi jedno. Pitanje vere je privatna stvar, to me ne intresuje. Tako da ja danas tako opstajem i za mene ne postoje granice. Beograd je isto moj grad. Ja sam veći Beograđanin od mnogih koji su rođeni u njemu. Meni je stari iz Beograda, Marinkovići su sa Zlatibora. Tako da ja ne vidim tu neke razlike. Nema veze odakle si, već ili si raja ili papak – dodao je.

Tokom rada u Bosni, Maca je sve vreme proveo u Sarajevu, jer nije mogao da ostavi majku i opisuje kako su izgledali prvi trenuci užasa koji je krenuo 1992. godine.

–  Početkom aprila, mislim da je bio 6. „Dan Sarajeva“, počelo je već da se zakuvava. Lepšeg dana, ja se ne sećam da sam ikada video. Proleće, kera nema na ulici. Zamisli prazne ulice, ništa se ne čuje, samo ptičice. Tišina, ali ona jeziva i uskoro kreće belaj. Taj dan mi nikada nije bio duži u životu, jer ne smeš izaći. Već se ozbiljno zaratilo, ali mi smo sve kontali to će sad da prođe, pa idemo na more u Makarsku. Ja prešao kod mame, a ona stavila jambolija preko televizora i prozora, ako udari granata da nas ne povredi. Nije žena shvatala šta je granata i da to neće zaštiti ništa. Vidim ja počinje pucanje, tenkovi i odjednom smo kako se zgrada ljulja. Pogodili su sprat iznad mene, sve počinje da se ljulja, a vidim kroz onu prašinu mamu koja je zapalila, trči niz stepenice sa devetog sprata i čujem je da viče“Draganeee“, ali ona ode, ne okreće se. To je neverovatan strah. Posle sam je zezao da je ostavila sina da ga ubiju – priča Maca i otkriva koja mu je najgora misao bila tokom rata.

• Nema u ratu crno-belo. Ne dao Bog nikome. Mi znamo koliko je sve ovo prljavo, beščašće. U tim trenucima razmišljaš samo da li je ovo poslednja kafa koju sam popio, ne znaš nikad ili mi je ovo poslednji poljubac sa osobom sa kojom sam se ljubio, može da bude meni, ali i njoj. Nestanak struje i te banalnosti, to nikoga ne interesuje u tim situacijama – kazao je.

Dragan Marinković otkrio je Milanu Kaliniću i da je tokom rata imao problema, ali da mu je poznavanje opasnih momaka iz Sarajeva, jako pomoglo.

• Još kao dete, znao sam žestoke momke grada i da nije bilo njih, ne znam kako bi. Imao sam problema, uglavnom sa budalama. Problem je, što sam ja u Sarajevu za pape četnik – četo, a u Beogradu za papke sam Alijin, mudžahedin. Ja ne dižem tri prsta. Ja svoju veru ne glorifikujem. Meni ne smeta ničija ideologija, stavovi, dok ne ugrožavaju mene i nekog meni bliskog. Ja sam stalno u raskoraku, jer te majmuni stalno kritikuju i pljuju: „Idi, vrati se“, „Smrad si što si otišao“ – dodaje.

Iako je imao uslova da izbegne mobilizaciju i napusti Sarajevo, Maca nije imao srca da ostavi majku samu.

• To zlo već uveliko trajalo. Sećam se, bio je juni mesec i nađem ja, tada se još moglo iz grada, neka kombinatorika. Imao sam 300 konvertibilnih marakica, čuj konvertibilnih, onih dojč maraka, tri one gospođe i ostavim mami dve stoje, ja uzmem stoju. Dođem i kažem mojoj Miri, mama ja ne mogu više. Navučem na sebe troje – četvoro gaća, čarapa, da imam da dobacim, ne znam gde ću sad, ja moram preko reke, preko vode, ovako-onako i ja stoju i gaća, volim te. Izađem i nešto kontam, gde ću je ostaviti, oči moje. I odem do pekare, uzmem kilo hleba i vratim se, ona plače. Sreća da sam se vratio, jer da sam otišao, ne bih je našao živu. Kada sam se vratio, usledilo je jedno iskustvo, kroz koje nikada više ne bih prošao. Sad imam drugu percepciju, jer imam dva sina i da ih neko mobiliše, šanse nema – priča Maca kroz suze.

Posle rata u Bosni, Maca se preselio u Beograd gde je počeo da radi u Ateljeu 212, a onda je usledilo bombardovanje

• To je najlepša priča koju ja imam. Došli su mi prijatelji iz Francuske. Imao sam premijeru 17. marta, a prvu reprizu predstave koju sam ja režirao „Bolest mladih“, imao sam 24. marta 1999. godine. Tog dana su nam otkazali reprizu, Cvele je tada bio upravnik i mi odemo na Lionu u neki restoran na večeru. Počinju sirene, kako je su počele, meni zvoni telefon, mama me zove i viče mi „Vrati se!“. Ja joj objašnjavam da nema potrebe i da se ne brine. Nakon večere, iako su uveliko počeli da preleću avioni, otišli smo da prošetamo Knezom. Tada doživljavam neverovatno iskustvo. Prilazi nam stariji gospodin i počinje sa mojim prijateljima da priča na Francuskom. Tokom razgovora sa njim, počinju da plaču. On im je objasnio da smo mi već ratovali u Prvom svetskom ratu i da su možda upravo ovo njihovi unuci što nas sada bombarduju. Upitao ih je, zašto šalju decu – priča Maca kroz osmeh i dodaje da ih je taj učtivi gospodin na kraju pozvao na piće kod njega kući, što je za ove moje Francuze, bio šah-mat – dodaje.

Sticajem okolnosti, Maca postaje voditelj i učesnik jednog rijalitija, što je kod ljudi stvorilo predrasudu o njemu. Ipak, naš popularni glumac ističe, da nikada nije zažalio zbog svojih odluka.

• Za šta da zažalim? Televizija je mediji bez koga niko ne može da funkcioniše. Koliko savršenih glumaca ima u Ateljeu, koji su bogovi tu i u kafani pored, ali ih niko ne zna kada izađu na ulicu, jer nisu snimili nijednu reklamu ili seriju. Znaš koliko bi ljudi znalo za Cecu Bojković, da nije bilo „Boljeg života“ i što je najtužnije, to je sve što znaju od njene glume. Koliko takvih ljudi ima, koji nisu stigli do serije, filma na kraju. Nemam potrebe da žalim, niti patim – zaključio je Maca u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1.