Mili: Kada sam pomislio da ne može gore, našli su mi maligno oboljenje!

Aleksandar Milić Mili, iako je sada poznati kompozitor koji sarađuje sa mnogim popularnim zvezdama domaće estrade, tokom odrastanja preživeo je veoma teške trenutke. U emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, govorio je o svojim prvim muzičkim koracima, ratu u Hrvatskoj i Sarajevu, ali i malignom oboljenju sa kojim se borio godinu dana.

• Otac mi je bio čuveni neuropsihijatar, bio je direktor psihijatrije i neurologije. Predavao je u zagrebačkom Sveučilištu, trideset godina i radio je u Sudu i na Pravnom fakultetu – počinje svoju životnu priču i dodaje:

• Meni je otac bio idol. Odrastao je u domu bez roditelja u Beogradu, bio je savršen učenik, student, prvak države u rvanju. Uvek je bio u fazonu porodica, sport i nauka. On je tip psihijatra, koji kada sediš i pričaš sa njim deluje kao da si popio bensedin. Uvek sam se pitao, da li je moguće da sam ja jedino od njega nasledio ćelavost.

Iako su mu roditelji doktori, Mili otkriva i kako su reagovali kada im je saopštio da se neće baviti naukom, već muzikom

• Moja cela porodica je završila razne fakultete, ali su svi u umetnici. Jedan je pijanista, drugi vajar, treći je pesnik. Taj jedan gen vučem sa majčine strane.

Počeci muzičke karijere

• Kao dete su me upisali u muzičku školu gde sam svirao klavir, ali sam shvatio vrlo brzo da to nije za mene. Potom sam krenuo na gitaru, tu sam završio nižu muzičku školu, ali mislim da sam bio najgori učenik u istoriji muzičke škole u Osijeku, koja ima tradiciju od 150 godina. Imali smo koncert koji je bio nedeljom, kada su svi roditelji mogli da dođu. Ja sam bio najstariji i najgori u mojoj grupi. Tokom nastupa sam zaboravio deo koji treba da sviram. Dva puta sam stao na istom mestu i poklonio se. Dugo sam nakon toga imao strah od javnog nastupa – priča Mili i otkriva da je sa devet godina napisao svoju prvu pesmu.

• Dok su sva deca majkama za Osmi mart donosili poklone, ja sam sa devet godina napisao svoju prvu pesmu. Posvetio sam je majci i svim ženama sveta. Mama se tada rasplakala, a ta pesma je izašla u jednom časopisu za decu i dobila je nagradu za dečiju poeziju. Od tada do danas nisam prestao da stvaram i da komponujem. Iako smo se Ivan i ja bavili profesionalno gimnastikom, bio sam prvak na karikama i na razboju, kako sam ulazio u pubertet, sve se menjalo oko mene, osim jedne stvari. Kad god da sam dolazio kući, obavezno sam sat vremena pisao pesme. Svaki slobodan trenutak sam koristio da pišem. Mama i tata su videli da ja imam talenta za to i podržali su me.

Sa 18 godina, Mili odlazi u Sarajevo zahvaljujući rođenom bratu

• U to vreme sam počeo da pravim pesme u Osijeku i snimio sam tri spota koja su se emitovala na televiziji i na radiju. Imao sam grupu koja se zvala „Mili i kopci“. Nakon toga sam otišao u vojsku i čim sam se vratio, imao sam jednog prijatelja koji je bio zlatar, a on je bio mnogo dobar prijatelj od Gorana Bregovića. Preslušao je moje pesme i rekao mi da će da me povede kod Gorana, kako bi mi on rekao njegovo mišljenje. To je bila 1989. godina, mi odlazimo kod njega. Za mene je to bio doživljaj. Pitao me kako sam doneo pesme, kažem mu na magnetofonsku traku. Pošto mu nije bio spojen magnetofon, uzeo je da ga povezuje i kada ga je spojio, krenuo sam da mu dajem magnetofonsku traku. Kako sam krenuo da mu dajem u ruke, meni je ona ispala i otkotrljala se kroz njegov salonski stan. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Uzeo sam traku i namotavao je sa olovkom. U tom momentu, mislio sam da mi je karijera gotova. Kada je Goran preslušao tih desetak pesama koje sam napisao, rekao mi je da je muzika sigurno ono, čime treba da se bavim u životu – rekao je Mili i otkriva da je zapravo brat imao presudnu ulogu u njegovom odlasku za Sarajevo.

• Brat je bio na moru i sedeo je sa Nadrealistima. Pustio im je na kaseti moje pesme koje sam uradio i oni su rekli da ja moram da dođem u Sarajevo. Obećali su da će mi sve organizovati, odnosno Boris Šiber, koji je bio jedan od njihovih vođa. Dolazim u Sarajevo iz jedne konzervativne sredine i počinje jedan potpuno novi život. Kod Šibera na Koševu sam živeo godinu dana. Tu sam počeo da se gradim kao muzičar i tada nastaje sve. Otvara se najpoznatiji studio na Ilidži. Vlasnik kada je čuo kako radim, dao mi je studio koliko god hoću, jer je želeo da snimim taj album. Tu polako počinju da dolaze velike zvezde. Prvi koji je ušao u studio je Fahrudin Pecikoza, koji je radio sa Harijem Varešanovićem i čuo me kako radim. Od tada, Hari je često dolazio u studio, i tada je nastala prva pesma na kojoj sam ja sarađivao sa Harijem, a to je veliki hit „Ja ne pijem“.

Početak rata

• Nikada nisam uspeo da shvatim rat i to potenciranje nacionalizma i sve što se desilo na Balkanu tih 90-ih godina. Recimo krenuo sam da izađem iz kuće, da se nađem napokon sa devojkom koja mi se jako sviđala, a napolju sam zatekao tenkove i ljude sa puškama. Pitaju me gde ću, ja rekoh samo da se vidim sa devojkom. Samo su mi rekli: “Čoveče, dole u centru se puca i ratuje, vraćaj se odmah u kuću”. Ja sam bio totalno zbunjen, ali sam morao da ih poslušam – prisetio se Mili početka rata u Sarajevu i nastavio:

•  Moji su već bili izbegli u Beograd iz Osijeka, kada sam ja sa trojicom drugara odlučio da krenem iz Sarajeva za Beograd. Roditelji su krenuli u posetu stricu u Beograd i nisu ni znali da im je to poslednji put da će videti Osijek. Samo su im javili da se ne vraćaju i da je po život opasno da idu nazad pa makar i po svoje stvari. To je bilo već ‘91 godine, dok sam ja godinu dana kasnije rešio da pobegnem za Beograd. Nas četvorica smo seli u jugo, koji je bio sav izrešetan jer je stajao na mestu gde se pucalo. Nismo imali staklo na prozorima, šoferki, morali smo da se celi zamotamo dok smo putovali jer je napolju bilo jako hladno. Sećam se kako smo prelazili preko nekih brda, nismo ni znali tačno put i odjednom dolazimo do barikada na putu. Tu stoje ljudi sa puškama i mi nemamo pojma šta da očekujemo. Međutim pustili su nas kad smo im pokazali lične karte, vikali su: “Ovi su naši”. Došao sam samo u jednim farmerkama i majici koje sam imao na sebi, u Beograd. Kad sam pomislio da ne može gore, taj rat i izbeglištvo, tada su mi našli maligno oboljenje. To je bio rezultat tog nekog stresa i mog unutrašnjeg razočaranja zbog rata.

Nakon bega iz Sarajeva, Mili se suočava sa najtežim problemom. Iako su njegovi roditelji uspeli da se ubrzo zaposle kao lekari u Beogradu, naredne godine bile su jako teške za Milijevu porodicu.

• Roditelji, brat i ja smo u Osijeku živeli u stanu koji je ranije bio banka, imao je 450 kvadrata i svoj park, a onda smo došli u Beograd u 15 kvadrata. To je bila vešernica na vrhu zgrade, gde je jedan deo improvizovan sa lavaboom i tušem, kao spoljni toalet. Nas četvoro smo tu živeli, ali se sećam da smo bili srećni. Vladala je ljubav između nas i ni jednog trenutka nismo očajavali iako smo živeli u bedi, plate mami i tati su bile po 2,3 marke, a hleb je bio 500 hiljada. Sve dok nismo saznali da imam maligno oboljenje. Bili smo zaista rasterećeni, jer nismo želeli da gledamo unazad, već samo napred. Godinu dana sam se lečio i bio na hemoterapiji. Tada je ta terapija bila strašno teška i agresivna, ali sam uspeo da se izborim. Čak sam uspeo da završim i treću godinu na fakultetu. Išao sam sa sve braunilama u rukama na ispite – istakao je Mili u emisiji “Preživeli” na K1 televiziji.

Kompozitor se prisetio se i zanimljive anegdote kada je 1993. godine krenuo na studije u Češku.

– Dobio sam stipendiju da četvrtu godinu studiram u Pragu. Seo sam na voz, i zaspao. U jednom trenutku ušla je kontrola da proveri dokumenta. Dao sam im pasoš i to je bilo to. Međutim, nakon pet minuta dolazi policija i izbacuju me iz voza. Ja u čudu, pokušavam da im objasnim da sam student, da imam pozivno pismo, ali ne, oni ne odustaju. Što je najgore izbace me iz voza na krajnjem severu Mađarske gde oko mene u radijusu od 20 kilometara je samo neka šuma i pruga i jedna kućica. Policija seda u kola i odlazi, a ja ostajem skroz sam. Nisam znao da su se tada rastali Slovačka i Češka, kao i da zbog toga nisam imao dozvolu da prođem kroz slovačku granicu. Nisam imao izbora već sam sa sve stvarima hodao uz prugu jedno 10-15 km dok nisam naišao na neko mesto. Tu sam uhvatio šinobus za Budimpeštu, međutim kondukter je hteo da me izbaci jer nisam imao kartu. Tad se desila neverovatna situacija, kada mi je jedan čovek pritekao u pomoć. Ne samo što mi je platio kartu, već mi je ponudio da prespavam kod njega i da mi plati avionsku kartu za Prag sutradan. Toliko se bio sažalio na mene, kada sam mu ispričao sve detalje. Na kraju je tako i bilo, a ja sam posle nekoliko godina vratio novac – zaključio je Mili u emisiji „Preživeli“ na K1 televiziji.