Jelena Đoković: Nisam savršen roditelj, moja deca će sigurno imati traume!

Od 2007. godine oni promovišu važnost svesti o ranom razvoju iobrazovanju dece. U emisiji „Kec na jedanaest“ na televiziji K1, gostovale su direktorka fondacije „Novak Đoković“ Jelena Đoković i psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić, koje su govorile na temu roditeljstva i brizi o deci.

Jelena je na samom početku otkrila i sa kakvim komentarima se susretala samom početku.

– Kao mlada devojka već sam bila pred kamerama i dosta sam odrastala pred njima i naravno da sam bila prosuđivana. Nastavljam i dalje da budem u žiži interesovanja, da li sam se dobro obukla, nasmejala, rekla nešto što smem ili ne smem. Nezavidna pozicija za jednu mladu ženu. Interesantno putovanje, tako mi je dodeljeno i moram da se snađem što bolje mogu – kaže Jelena i dodaje:

– Neki ljudi koji mene posmatraju kroz prizmu samo kao Novakovu suprugu, mogu da dožive kao neku vrstu pametovanja, sve ono što ja pričam, a ja samo želim da sa ljudima delim svoja iskustva. Postoji neka vrsta utiska, da je osobama koje imaju pare mnogo lakše. Naprotiv, nije. Mi smo još više zbunjeni, jer bi sad trebalo da znamo sve, jer imamo taj novac i prilike, u stvari ne. Taj novac je nekako i pojačivač svih naših strahova, sumnji. Novak i ja smo bili poprilično mladi, kada smo došli do tog novca i mogućnosti i mnogo sam zahvalna što su oko nas bili ljudi koji su nam pomogli da postavljamo pitanja i učimo. Nažalost, bez učenja malo ko može da preživi u ovom svetu koji se stalno menja, osuđuje i nameće gomilu nekih ideala, ali da li uopšte postoji ideal – kaže supruga Novaka Đokovića.

Iako svi kažemo da smo imali srećno detinjstvo, Jelena smatra da smo vaspitani tako da to kažemo.

– Mi smo svi vaspitani i trenirani da verujemo da smo imali srećno detinjstvo. Imali smo detinjstvo kakvo smo imali, ako krenemo da čačkamo neke stvari, svašta nešto se nađe tu. Treba da budemo zahvalni za naše roditelje, topli dom. Ako kažemo da nam nešto smeta, ne znači da nismo zahvalni, već samo rešavamo nešto što je ostavilo dublji trag i što utiče na nas, da budemo možda džangrizavi, besni, nervozni. Često pričamo i na temu emocionalne pismenosti, sa ciljem da razbijemo tu tabu temu, koliko su bes, ljutnja, nešto što ljudi ne smeju da izraze. Nekoliko puta su se dešavale stvari, gde ljudi izbegavaju da kažu da su ljuti. Zašto? Jer smo kao mali bili naučeni da imamo prihvatljive i ne prihvatljive emocije. Kada smo srećni, imamo odrasle osobe kojima smeta kada su deca previše srećna, a kada su ljuti onda ide rečenica „nemoj ti meni da odgovaraš“.

Jelena je otkriva i sa čime se susretala kada je počela da priča sa drugim roditeljima u ovoj sredini.

– Ljudi nisu spremni da uče o tome, jer nam to navodno dolazi prirodno. Prošle godine kada smo doveli dr Šefali, ona je pričala o tom svesnom roditeljstvu. Ja sam njena učenica i jako živim tu ideju svesnog roditeljstva. Onda sam shvatila koliko puno imam da radim na sebi.

Nedavno je gost bio i doktor Gabor Mateo koji je govorio o zavisničkim navikama i ponašanju, kao i o traumama.

– To je otključalo mnoge teme i pomoglo nam da dopremo do ljudi. Nije neophodno da se dogodi rat ili holokaust, pa da pričamo o traumi. Deca svakodnevno doživljavaju neke stresne situacije, koje postaju traumatične za njih, ukoliko su usamljene u tome. Ukoliko roditelji ne shvataju ozbiljno dete, koje ima problem, sve manje će to dete kasnije dolaziti kod roditelja i poveravati se, jer dete počinje da gubi poverenje, a samim tim ostaje i sam u svojim problemima i u svakoj sledećoj situaciji ako se mi kao roditelji ne osvestimo i shvatimo da nije reč o tome, da on odmah ustane i ne stisne zube, da će biti neodgovoran ili će uvek odustajati odmah na prvu. Mi tako projektujemo naše strahove mnogo daleko, a ono što treba da uradimo u tom trenutku da odgovaramo njegovu potrebu. A šta je njegova potreba? Da bude viđeno, prepoznato, da ta emocija bude prihvaćena.

Jelena objašnjava i da postoje ekstremi u roditeljstvu.

– Postoje dva ekstrema u roditeljstvu. Ono koje je strogo autoritativano, tradicionalno, gde dete nema prava. Imamo gomilu nekih rečenica koje su poznate svima nama, jer smo odrastali u tom društvu, a onda smo došli u neki drugi ekstrem gde je to popustljivo roditeljstvo, gde ne postoje granice i gde je detetu sve može. Nijedno, ni drugo nije dobro. Detetu trebaju granice, jer to znači ljubav, vođstvo, povezanost, osećanje situacije. Ako se na lep način postavi granica detetu, ne pričamo o etiketiranju, kažnjavanju, pretnjama, uslovljavanju, pričamo o zdravom odraslom čoveku, koji je sebe doveo u red da može da odgovori na potrebe deteta. Nemamo puno zdravih odraslih ljudi, koji imaju vremena za sebe, da bi mogli onda kada sebe zbrinu, da se pozabave detetom. Mi smo kao društvo, posustali u zbrinjavanju porodice. Porodične potrebe su sigurnost i stabilnost, toga nema. U mnogim porodicama, roditelji nemaju čak ni onu najbližu mrežu ljudi koji im pomaže, zato što su se odselili iz svojih mesta, da bi mogli da privređuju u gradu, tu su škole. Možda više nemaju roditelje. Moramo da imamo pomoć, ne može samo mama i tata. Svi sisari dele roditeljstvo, to je priroda. Svi se okupimo oko jednog mladunčeta. Treba čitavo jedno selo, da bi se podigli mladi, a mi smo taj način razmišljala sveli na to, samo majka i otac, samo vrtić, škola, treninzi. Izgubili smo bliskost.

Kako jedan roditelj u savremenom vremenu da bude autoritet, da bude prijatelj detetu, da može da mu kaže istinu u vremenima kada svi lažu.

– Ne znam. Mislim da ima puno mišljenja i teorija. Da li smo ikada videli zaista srećnog čoveka? Pa da kažemo, sledićemo njegov primer. Neko nam priča o sreći, ali svi smo nešto kratkoročno srećni, zadovoljavaju nas neke sitne stvari, dok krupnice jako kratko. Mene povezuju sa različitim pričama, o tim nekim guruima, pa sada kao težimo ka nekim tim rešenjima, svetim mestima. Ja nemam odgovor i ja tragam. Iskreno postavljam i ja pitanja, jer sve ove stvari koje učim, pokazaće se na delu, kada moja deca dođu u tu situaciju da budu nosioci društva. Da li će moja deca reći da imaju traume? Itekako, jer ni ja nisam savršen roditelj i baš hvatam sebe u gomili situacija, gde bih mogla mnogo bolje da postupim. Mislim da su to jako dobri momenti, kada me deca u stvari postave na mesto – rekla je Jelena, a onda objašnjava i koji su to momenti:

– Jako su karakterni i pružaju otpor. To je jako teško za jednog roditelja, da prihvati kada dete pruža otpor. Tada počne da se budi dete u meni i primenjujem metode koje su bili primenjivane u mom slučaju, jednostavno kreću da izlaze iz mene. Znam da mogu bolje, ali u tom trenutku je to moje najbolje. Naravno, pošto sam pričljiva osoba, onda me deca vrate na mesto rečenicom: „Mama, šta radiš?“ – kaže supruga najboljeg tenisera sveta i otkriva da su Tara i Stefan potpuno različiti:

– Moja deca su toliko različita još po rođenju. Kada sam sa Stefanom prvi put postala majka, on je da kažem bio baš mučeno dete. Imao je mamu koja je mislila da je celu teoriju savladala, a onda kada se desila praksa, došlo je do umora, neizvesnosti, i da je svaka greška koju napravim, kao smak sveta. Prvo dete obično nastrada. Već do drugog deteta sam malo napredovala – kaže Jelena i dodaje da Tara ima izrazito jak karakter, kao i da voli da se sređuje i šminka.

– Potpuno je drugačija. Kada sam bila trudna sa njom, stalno sam se sređivala. To je bio njen uticaj iznutra. Jednostavno je takva, a ima veliki uticaj i na tatu – kaže supruga Nova Đokovića i otkriva da sa ćerkom upravo zbog njenog čvrstog karaktera ima često neslaganja, a onda kroz osmeh opisuje i situaciju koja se juče dogodila:

– Juče smo se posvađale pred spavanje, jer ona neće da ide u krevet kada joj kažem da idem da spava. Meni to ne prija, jer to je rutina i znamo kada se ide na spavanje i sada ja tebe treba da jurim. Ona tada namerno obuče rolere po kući da vozi. U mojoj glavi je to nedopustivo da se roleri voze po kući. Na kraju smo sedele i ona je meni rekla, ti nisi moja mama. Izađi iz kupatila. Pošto sam joj rekla da opere zube. Ja bih volela da ja i ti duže vremena provedemo grleći se, mazeći se, nego u ovom procesu, gde ja tebe molim da se središ. Onda je bila jako ljuta na mene i između ostalog i rečenica da joj nisam mama, što je mene jako zabolela, ali na kraju se pomirimo i ona je zaspala u mom naručju. Ipak, taj proces je da me na nosilima iznesu. To je znak da ja nemam formulu. Ne znam da li postoji idealan brak, prijateljstvo, posao, poslovni saradnik. U bilo kojoj interakciji između dva ljudska bića, mora da postoji neslaganje, konflikt, da to mnogo mirnije razrešimo, a ne agresija, tuča, oduzimanje svega.

Iako je mnogi smatraju blagom, Jelena smatra da to baš i nije tako.

– Ja sebe ne doživljavam kao blagu, već kao neku vrbu, onako malu, tanku, koju vetrovi lome, a nikako da me slome. Onda ja verujem da je to više snaga, nego blagost, ali svako će reći svoje – zaključila je Jelena Đoković u emisiji „Kec na jedanaest“ na televiziji K1.

Psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić ističe, da je jako ponosna na rad u Fondaciji „Novak Đoković“, ali i objašnjava zbog čega je jako važno da ljudi otvore dušu i kažu šta ih muči.

– Ponosna sam što radim u Fondaciji „Novak Đoković“ i što mogu da budem u prilici da ne moram sve da znam i da radim sa brižnim odraslim osobama, jer su za decu su jako važne takve osobe, ne samo roditelji, već i svi oni koji su oko njih. Nemam ideal da mi znamo sva rešenja. Prihvatamo porodice, korisnike baš takvi kakvi jesu. Trudimo se da mi jedni sa drugima, budemo podrška jedni drugima i da svako od nas da najbolje od sebe u ovoj zajedničkoj misiji, a to je rad sa odraslima najčešće, a onda sve zbog dece. Verujemo da gradimo bolju budućnost i da svako može da da svoj doprinos. Neophodan je rad na sebi, iako ta rečenica deluje malo izlizana.

Ako neko stalno traži pažnju, da li je to popunjavanje trauma?

– To može da govori o nekom nedostatku koji je vezan za neku poteškoću koja nije razrešena i za nešto što je učvoreno u toj osobi, često bude povezano i sa tim bazičnim odrastanjem, odnosom sa svojim bližnjim odraslim osobama.

Smiljana Grujić ističe, da je jako važno da budemo iskreni prema sebi.

– Ako nemamo tu vrstu iskrenosti prema sebi, teško da možemo da je podelimo sa drugima. Mi smo naučeni da ne delimo svoju ranjivost. Suština je da je delimo, jer time postajemo i mi jači, ali pomažemo i drugima da se otvore. Iskrenost često ume od drugih da bude zloupotrebljena, ali nekako treba da budemo svesni, da sve što radimo, treba da radimo zbog sebe. Jako je važno otvoriti se za učenje, otvoriti se za sebe, jer tako jedino možemo da idemo napred – zaključila je Smiljana Grujić u emisiji „Kec na jedanaest“.

Previous Article
Next Article

nemazabranjenih.rs YouTube

Anketa

Ko je vaš favorit u rijalitiju Elita?

View Results

Loading ... Loading ...
x