Bojan Marović: Moj otac se ubio, nikada u životu se nisam oporavio od toga!

Popularni pevač, od malih nogu je pokazivao talenat za muziku, a u javnosti je postao poznat 2002. godine, kada je na „Sunčanim skalama“ osvojio nagradu na „Večeri novih zvezda“ sa pesmom „Više te nema“.

Iako je postigao vrtoglavi uspeh i postao miljenik publike, Bojan Marović je u svojoj 16. godini doživeo veliki tragediju od koje se nikada nije oporavio. U emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, Bojan je otvorio dušu Milanu Kaliniću i ispričao detalje iz života u koje javnost do sada nije bila upućena.

  • Otac mi je bio bokser, reprezentativac Jugoslavije i šampion bivše zemlje. Stric Dejan takođe, bio je na Olimpijadi. Dejan je poginuo 1985. godine u autobusu kada su išli za Rijeku da boksuju kod Trebinja. Jedino je on tada stradao, a njegov kolega iz ekipe je ostao bez noge. Moj otac se preselio na onaj svet 2001. godine. Imao sam 16. godina, a brat šest – u dahu priča Bojan.

Prve muzičke korake napravio je u ranom detinjstvu, a veliki uspeh doživeo je na „Sunčanim skalama“ 2002. godine sa pesmom „Više te nema“.

  • Bio sam dosta povučen. Sa 10 godina sam počeo da učim da sviram violončelo, a bukvalno nisam znao ni da izgovorim kako se zove taj instrument. Hteo sam prvo da sviram klavir ili gitaru, a onda sam video čelo koje je jedino bilo slobodno tada i rekao sam, to ću. U mojoj grupi su tada bila baš deca, dok sam ja već išao u peti razred. Bio sam najgori đak u muzičkoj školi koji je mogao da kroči tamo, jer je mene sve zanimalo sem čela. Neki nastavnicu su tada govorili da meni moj tadašnji profesor Aleksa Asanović, čini medveđu uslugu, jer su smatrali da sam antitalenat za muziku. Zvali su me medved, jer sam bio dosta krupniji od drugih. Međutim, kada sam upisivao srednju školu, dvoumio sam se između policijske akademije i gimnazije. Ipak, shvatio sam da za gimnaziju nisam previše pametan, a za policijsku akademiju sam zakasnio, tako da sam odlučio da je muzika ipak nešto za mene. Moj tadašnji profesor je učinio jednu čaroliju koja i dan danas pali kod mene. Dao mi je note i rekao, ako ovo naučiš, ideš na takmičenje. Tada sam shvatio da prvi put neko veruje u mene i želeo sam da se dokažem. Provodio sam toliko vremena za instrumentom, da su moji mislili da skitam, jer im nije bilo jasno da jedna škola može da radi do deset uveče. Domar i ja smo otključavali i zaključavali školu – kaže popularni pevač i dodaje da se u trećem razredu srednje škole trud isplatio, jer je tada postao najbolji čelista Crne Gore.

Bojan je uz svog oca bio stalno, pratio ga je na borbama, koje su duboko ostale urezane u njegovom sećanju

  • Otac je bio bokser „Budućnosti“, kada je ona bila strah i trepet. U njegovoj generaciju su bili braća Perunović, braća Marović, braća Mugoša. Bili su juniorski i seniorski prvaci. 1990. godine prešao je u „Partizan. Mečeve sve pamtim i taj bol u stomaku, kada vidiš da se neko bije sa tvojim ocem, često mi je dolazilo da uskočim u ring. On je bio čist tehničar, dok je stric bio veliki fajter, bilo je neverovatno gledati ih – kaže Bojan i ističe da postoji dosta stvari koje je želeo da kaže ocu, a nije uspeo.
  • Nisam stigao nikada da mu kažem toliko stvari, koliko bih mu rekao. Mislio sam da ćemo biti jako matori kada budemo pričali o nekim stvarima. Otac se oženio sa dvadeset godina, a mama me je rodila sa jedva 17. Imati mlade roditelje je velika prednost, a ja sam u tom trenutku izgubio prijatelja i još na taj način – kaže Bojan i objašnjava kako je došlo do tragedije.
  • Imao sam 16. godina, moj otac se ubio. Ja znam da on to nije hteo, ali je bio trenutak slabosti. Nažalost, tog trenutka kada sam ga pratio poslednji put i kada sam ga spuštao u raku, čini mi se da je tog trenutka otišlo pola mene. Nikada se nisam oporavio od toga, niti mogu. Laž je da vreme leči rane. Ne znam koliko puta sam dolazio na grob, da pričam sa njim, da kažem šta me boli. Brzo posle tih „Sunčanih skala“, ja nisam više imao svoj život – kazao je.

Bojan Marović u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, ispričao je voditelju Milanu Kaliniću i da je često u početku, nakon smrti oca, vodio razgovore sam sa sobom, pokušavajući da shvati da li je mogao nekako da spreči tragediju.

  • U početku sam vodio razgovore sam sa sobom, misleći da bi se nešto promenilo da sam u tom momentu bio tu. Onda shvatiš, kako godine idu, to je tako moralo da bude. Neko bi krivio Boga, a on nema nikakve veze sa tim. Jednostavno to je tvoja odluka – kaže pevač i dodaje da ništa nije ukazivalo na tragediju:
  • Ništa nije ukazivalo. Bilo je kao grom iz vedra neba. Mnogo boli nakon toga. Ne mogu reći da sam ljut, jesam možda malo, jer sam smatrao da treba da bude uz mene, ali sam mu oprostio. Ja na „Sunčanim skalama“, nisam zaplakao jer sam dobio nagradu, već zato što sam pored moje majke i pokojne kume, video jedno mesto prazno i to mesto je mene razvalilo. Moja životna borba počinje tog trenutka. Jer ja u tom trenutku imam 16. godina i brata od šest. A prva bolna situacija nastaje, kada se on te godine upisuje u prvi razred osnovne. Upisujem ga ja, a ne otac. Ja sam preuzeo tada ulogu mog oca. Kada se okrenem iza sebe, ja sam veoma bogat čovek, jer me podigla žena koja je zaista velika majka, veliki car i prijatelj – kaže Bojan.

Bojan otkriva, da su tragedije obeležile njegov život i da je zbog svih tih bolnih dešavanja, prestao da kupuje cveće, jer ga miris asocira na groblje

  • Baba je sahranila dvoje dece, a deda je preminuo nekoliko godina pre mog oca. U tom periodu mi je bilo toliko muka od groblja. I dan danas ne idem na groblje, ne mogu. Nikada više posle toga nisam kupio cveće, jer me njegov miris asocira na sve to. Shvatio sam da je život jedna velika borba i shvataš koliko ovaj meč traje. Ja sam možda još uvek u nekoj drugoj, a ima ih tri – dodao je.

Ubrzo nakon očeve smrti, usledila je vrtoglava popularnost Bojana Marovića, nakon pobede na „Sunčanim skalama“ sa pesmom „Više te nema“ u kategoriji „Otkriće godine“. Iako je imao veliki hit i ljudi su ga obožavali, popularni pevač ističe da nikada nije želeo da bude deo tog sveta.

  • Ja sam želeo da budem samo jedan momak iz kraja i dan danas se tako ponašam. Nikada nisam žudeo za skupim stanovima, kolima, nego sam uvek hteo da imam puno novca da uložim u svoju muziku, ali nikada da bih se bahatio, jer moja porodica nije takva. I dan danas živimo u istom mestu, stanu, gde sam rođen. Mogao sam da kupim svašta, ali nisam. Ja ne mogu da budem deo establišmenta koji me ne ispunjava, niti da živim i pevam muziku koju ne osećam. To sam naučio sve od svoje porodice, a ne na ulici. Od oca sam naučio da se gard nikada ne spušta, da sa životom, koliko god on jako da udari, moraš da ustaneš i da kažeš, idemo dalje.

Popularni pevač otkrio je i kako se prijavio na Sunčane skale

  • Tekst za pesmu „Više te nema“ sam dobio na Gradskim karaokama, gde sam pobedio. Sergej Ćetković je tada bio u žiriju i pokojni Pero Trokadero. Kao nagradu sam osvojio tekst za pesmu i Juga – kaže Bojan i objašnjava da se na festival prijavio zahvaljujući svojoj pokojnoj kumi.
  • Moja pokojna kuma Sanja Garić, izvrsna žena i pedagog. Po profesiji je balerina koreograf, ali je bila na čelu jedne glumačka Akademija. Ona je tada došla na jednu neverovatnu ideju. Stala je iznad mog kreveta i rekla: „Bobo, ti dobro pevaš, što ne bi pevao. Imam ja neku pesmu koju bi mogao da snimiš“. Pogledao sam je i rekao, pa dobro. Snimio sam prvu pesmu koja se zvala „Srno malena“, koja se tada puštala na jednoj komšijskoj radio stanici. Posle izvesnog vremena, moja majka je dolazi na ideju, da snimim spot koji bi se emitovao između Skupština, koje su tada bile stalno na televiziji. Snimio sam tada pesmu „Više te nema“ zbog koje su me ljudi i zapazili – priča Bojan i otkriva da su ga na „Sunčanim skalama“, prvi put odbili za učešće.
  • Na „Sunčanim skalama“ su me tada prvi put odbili i rekli da je pesma glupa. Onda sam tu istu pesmu prijavio na „Budvanski festival“, koji se te godine ugasio. Deset dana pred početak Festivala u Herceg Novom, bio sam na plaži u Sutomoru i zvali su me iz „Skala“ da mi kažu da sam prošao.

Kako je i sam bio skroman, Bojan otkriva da je košulju za „Sunčane skale“ kupio na pijaci.

  • Mama je odvela na pijacu kod jednog lika koji je valjao italijansku robu i tu sam se obukao za nastup. Plašio sam se da će me zbog košulje ljudi sprdati, ali sam na kraju dobio i komplimente da sam strašno obučen – kaže Bojan i priča da na Skalama nije želeo da se pojavi.
  • Došao sam na ideju da ja uopšte ne idem tamo. Držao sam mamu do pet ujutru budnu pred same Skale. Nakon što je otišla na spavanje, sedeo sam na fotelji, rekao sebi da nazad nema, spakovao kofer i krenuo. U džepu sam imao možda 15 evra, seo sam na lastin bus i otišao do Herceg Novog. Dolazak tamo je bio haotičan. Nakon prve probe, rekao sam majci da ću pobediti, rekla mi je da nisam normalan, a ja sam bio ubeđen da će se to zaista dogoditi. Tokom izlaska na binu, rekao sam sebi idemo, sad je pravo vreme. Na pola pesme, posle prvog sola, skinuo mikrofon sa stalka i smatram da je od tog trenutka krenula moja karijera – kaže Bojan i nastavlja:
  • Završavam pesmu i u tom trenutku kreće aplauz, svi su na nogama. Bio sam toliko ponosan, jer znam da sam tada pobedio sebe. Ubrzo je krenulo glasanje i ja osvajam nagradu – kaže Bojan i opisuje trenutak zbog čega se slomio na bini.
  • Ja sam sa bine tražio mamu i kumu, video sam ih u petom redu i sve je bilo puno, sem jednog mesta koje je bilo prazno. Tada se u meni nešto slomilo i plakao sam kao kiša. Nisam mogao da zadržim ni dah, ni glas, ni glavu. Sleteo sam u publiku, bacio sam sve što sam dobio, zagrlio majku i rekao joj, vodi me odavde, ovo nije za mene i dan danas tvrdim da to nije za mene. Muzika je jedno, ali šoubiznis nije – priča Bojan kroz suze u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1 i dodaje:
  • Mama mi je rekla da se vratim na binu, jer je to moje veče i da se poklonim publici koja je aplaudirala neverovatno. Poklanjao sam jedno sat vremena, nisam znao više šta me snašlo. Kada sam sišao sa bine, prišli su mi neki ljudi i rekli iz šoubiznisa i rekli, da bi mi dali više glasova, da su znali čiji sam sin. Sada te ljude kad sretnem, ne mogu u oči da ih gledam, a prošlo je dvadeset godina. Te iste noći su me uzeli menadžeri, nudili su mi sve, pare, kola, kuće, ugovore – priča Bojan i otkriva da na kraju nikada ništa dobio nije.

Nakon vrtoglavog uspeha, Bojan 2003. godine dolazi da živi u Beograd, ali u džepu nije imao para za sendvič.

  • Tada sam već izdao prvi album. Bio sam najprodavaniji pevač, poster sa mojim likom je bio svuda, a nisam imao para za sendvič. Studirao sam tada u Beogradu, na Akademiji lepih umetnosti. Kao čelista sam dobio sedam ili osam ansambala, a za ocenjivanje je potreban samo jedan. Dane i noći sam provodio za instrumentom, svirajući za neke ljude. To je bio moj beg od estrade. Dok su svi Crnogorci sedeli u Njegoševoj ulici po kafićima, ja sam bežao toga. Otišao sam nekim drugim putem. Nisam izlazio u grad, nego sam učio. Na nastupe sam nosio knjige, zato što me to držalo budnim i trezvenim, a ne estradne priče. Taj moj svet se nije poklapao sa njihovim i zbog toga sam toliko puta opljačkan. U jednom trenutku, od septembra do decembra imao nekih četrdesetak nastupa i koncerata, a završio sam tako da sam jeo sendvič iza drugog čoveka. Ja se toga ne stidim, a sve se to dešava u trenutku, kada izađem na ulicu, a ljudi staju da se slikaju sa mnom – priča Bojan i otkriva da je po samom dolasku u Beograd imao sve, ali kada je odbio da bude deo estradnih pričao, ostao je bez svega.
  • Moj dolazak u Beograd bio je neverovatan. Bio sam u hotelu Balkan, gde sam imao sve, a ja sam samo hteo jedan mali klavir i sobu. Trebao mi je prostor gde mogu nešto da stvaram, a ne da izigravam zvezdu, jer sam znao da ja to nisam. Želeo sam samo da stvaram i to želim i dan danas – kaže Bojan.

Nakon isteklog ugovora sa tadašnjom produkcijskom kućom, 2008. godine događa mu se novi pad

  • Potpuni fijasko. Završio mi se ugovor, a ja izlazim bez ijednog centa, dok ljudi očekuju da uradim nešto novo. Majka odlučuje da digne kredit, kupujemo kola, tada je bio neki mali kineksi auto. Ona me vozila po lokalima gde sam svirao, jer nisam imao dozvolu. Tri godine pre toga, upoznao sam, sada mog velikog prijatelja Dušana Alagića, koji je zaslužan za sve danas, tako što je došao u stan kod mene i rekao mi da ima jednu pesmu za mene. U pitanju je numera „Kad bi htjela ti“, koju je kasnije snimio Sergej Ćetković. Kada sam uspeo da skupim neki novac, došao sam na ideju da snimim album. Dule i ja smo se sreli na jednoj promociji i rekao mi je da mu donesem svesku sa tekstovima koje sam uradio. Posle nekoliko dana me je pozvao i rekao je da je to sve jako lepo i da bi trebao da budem autor. Pomogao mi je maksimalno, tada smo napravili pesmu „Da moja si“ sa kojom sam na „Radijskom festivalu“ bio drugi. Tada su mi se otvorili apetiti i od tada kreće priča o trećem albumu i potpisivanje za nove diskografske kuće, novi koncerti, ludila. Taman misliš da si ustao, opet te udari život. Bog mi nikako nije dao da se smirim – kaže Bojan i dodaje da mu je te godine jako pomogao Željko Joksimović.
  • Imao sam suludu ideju da zovem Vlatka Stefanovskog, koga sam upoznao jednom prilikom i vrlo rado se odazvao saradnji. Kasnije smo hteli da snimimo neke pesme sa velikim orkestrom, ali nismo imali gde. Tada nailazim na veliku ljubaznost Željka Joksimovića, koji nam je dao studio i nikada nisam stigao da mu kažem hvala za to, jer smo uvek bili okruženi sa puno ljudi, kad god smo se sreli, ali veliki gest koji ja pamtim i nikada nisam zaboravio– rekao je Bojan Marović u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1 i dodaje da je još jedan čovek jako zaslužan za njegovu karijeru.
  • Zaboravio sam još člana iz ekipe koji je bio od samog starta moje karijere, ja ga zovem vizionar, a to je Đizo Noveljić. On je jedan od onih ljudi kojima sam ja uvek zahvalan – dodao je.

Iako je u jednom trenutku uspeo da se podigne nakon svih poraza u životu koji su ga snašli, Bojan 2021. godini doživljava novi udarac, kada umire njegova kuma Sanja, koju je smatrao drugom majkom.

  • Izgubio sam ženu koja mi je u životu značila mnogo. Moja majka i ona su bile jedna celina koja je funkcionisale kao najsavršeniji motor na svetu. Ja sam imao još jednu majku, to je Sanja Garić, ona je pisala muziku za pesmu „Više te nema“. Uvek je imala rešenje za svaku moju pesmu. Napisala je pesmu i pokojnom Marinku Madžgalju „Mila“. Ona je bila žena srce, pokretna duša. Ona je energiju nosila sa sobom, svima je davala snagu, verovala je u ljude. Umrla je od raka pankreasa. Ona je skoro pet godina živela sa tim, bila je jaka, uporna. Sve to što je Sanja verovala, sad to fali. Fale ti ljudi. Nije me otac naučio da se brijem, nego deda, muzikom me naučila kuma, koja je takođe otišla i sad, ajde majčin sine idi dalje, a moraš. Čini mi se da kad god zatvorim oči i treba da izađem na scenu, ja ih svaki put vučem sa sobom, trebaju mi tamo – kaže popularni pevač i napominje, da se u životu sve događa sa razlogom, pa tako i njegov težak put koji je prevalio.
  • Da je život drugačiji, ne bi valjalo. Kad pevam, ja sam najsrećniji, ako uzmeš muziku od mene, ostaje samo matični broj – zaključio je Bojan Marović u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1.
Previous Article
Next Article

nemazabranjenih.rs YouTube

Anketa

Ko je vaš favorit u rijalitiju Elita?

View Results

Loading ... Loading ...
x