Milena Radulović otkrila sve detalje sa suđenja sa Aleksićem!

U Višem sudu u Beogradu juče završeno svedočenje Milene Radulović u postupku protiv vlasnika škole glume Miroslava Aleksića, optuženog za silovanje i seksualno uznemiravanje nekoliko polaznica te škole.
Glumica je tokom davanja iskaza odgovarala i na pitanja optuženog za silovanje, a kako dve godine posle podnošenja tužbe, izgleda ponovo proživljavati traumu pred sudom u emisiji “Uranak” na televiziji K1 objašnjava mlada i hrabra glumica Milena Radulović.
– Ova je priča koja toliko drugo traje, koja je bez kraja za mene. Iako sam nekoliko puta mislila da neću morati dalje, uvek se pokazalo da dalje postoji. Nadam se da posle ova tri ročišta i svega što se dogodilo u ova tri meseca, intenzivne ove priče i našeg susreta i tih njegovih pitanja juče, da će biti kraj – kaže Milena i objašnjava da je znala da će joj Mika Aleksić postavljati pitanja.

– Četiri devojke su svedočile pre mene i on to svoje pravo nije koristio, ali imala sam osećaj da će želeti da ga iskoristi u mom slučaju i to je uradio. Iskreno se nadam da ću sada konačno imati pravo da budem devojka i glumica, da više neću morati da pričam o tome. Volela bih malo nekih bezazlenijih tema.
Milena ističe da joj je svako ročište bilo mučno, ali da je poslednje najteže podnela zbog načina na koji su joj pitanja postavljali optuženi Mika Aleksić i njegov advokat.
– Mnogo je bilo mučno. Pre prvog ročišta sedam dana mi nije dobro, veče pred su mi izašli pečati po ruci. Nekako sam to prvo ročište dobro podnela. Imala sam utisak, da ipak to što boli-boli, da to od čega se plače, plakaće se uvek nevezano za bilo koji ishod, ali sam imala osećaj da u sadašnjem trenutku ja imam snage za to i da su oni (Mika Aleksić i njegova supruga), deo prošlosti. Kada je došlo drugo ročište, ja sam bila kao mnogo bolje i nije mi sedam dana trajala priprema, znala sam na šta idem, ali dan pred nisam mogla da jedem, nisam mogla ništa, tresla sam se ceo dan. Treći put sam zaključila, da bez obzira koliko stičeš neko iskustvo u ročištima i koliko god da ti je jasno šta te čeka, ništa se ne promeni. Pozvao me je jedan od mojih advokata i rekao mi, „Ajde, Milena sad si već veteran, šta je to za tebe“. Mislim da nikada ne može da bude lako. Koliko god ti sebe zavaravaš, mnogo je mučn – dodaje.

Na pitanje voditeljke Jovane Joksimović, da li se sada nakon završenog trećeg ročišta oseća spokojno, Milena kaže:

– Osećam se da sam ponovo kao onda pre tri godine uradila sve što je do mene, to je jedino što može da me smiri, da spokoj, sreću i radost – kaže Milena i objašnjava da ona svoj pakao proživljava od 2013. godine, a ne poslednje tri godine otkako je izašla u javnost.

– Nije samo priča ono što može da te ubaci u to, nekada postoje snovi. Ove tri godine nije to samo da sam ja izašla u javnost i sada ova tri ročišta. Te tri godine su trenutak, i to mora da zna svaka žena koja bi možda želela ili bi trebalo da prijavi nasilje. Sistem je takav i naši zakoni su takvi da nema suđenja bez tri godine. Užasno je redak slučaj da se završi ranije. To je stalno prisutno. On je iznosio odbranu pet ili šest pretresa, to je skoro godinu dana. Nije meni suđenje samo danas kada je moje, već i kada idu devojke druge da svedoče, koje imaju svoj utisak, koje su mlađe, koje su teško to podnele. Ja sam tu sa njima, njene suze su moje suze, njen stres, osećaj pravde, ona je u poziciji da stoji i brani svoju istinu, dok on ima pravo da sedi i gleda sve to. Ti to osetiš svaki put, ne samo kad ti stojiš u centru sudnice. Inače, kako su mi objasnili stoji se zbog poštovanja suda. Hiljadu snova, košmara konstantnih – objašnjava Milena i otkriva čega se danas plaši;

– Ja se danas ničega ne plašim. Od juče kada mi je on postavio pitanja tako agresivno i sve vreme je vikao, što je cela sudnica videla i čula. Kada mi se posle toliko godina obratio tim tonom koje pamtim iz detinjstva. Upravo tim tonom o kom govorim sve vreme i govorila sam na sudu. Tonom koji je kada smo bili mali ulivao jedan strahopoštovanje, strah, vrhunski autoritet, ton kog smo se mi kao mali plašili i baš smo se nadali da će to što pre da prođe, on je mene tim tonom ispitivao i nisam imala strah. Osetila sam se kao da sam na času, kada sam bila mala, ali me nije uzdrmao i povredio – dodala:

– Mika uporno na suđenjima govori da nije imao školu glume i da nije bio pedagog. On tvrdi da nikoga nije zvao, da je sve bio naš izbor, da on nikoga nije terao. Ono što je najbolje od svega, on sve vreme govori da to nije škola. To mi je omiljeni deo odbrane, da on nije bio pedagog i da nije imao školu glume. Čovek koji je samo po tome poznat, a onda kada kaže da nije imao školu glumi i da nije bio predavač i pedagog, onda u sledećoj rečenici priča koje je sve glumce, decu, ljude izveo na pravi put. Šta si ti onda? On se poziva na to, kao što se pozivao kada smo bili mali i doprineo i tom ćutanju i krivici i svemu, da smo mi pravili izbor. Kao što me je juče pitao: „Jel sam ja tebe zvao da budeš deo škole glume?“ Ja kažem sama sam htela i obožavala sam da idem u tu školu. To mi je bilo omiljeno mesto na svetu i hiljadu puta, koliko god mi je bilo neprijatno i on je vikao na nas, ipak sam više volela da idem u tu školu glume, nego što je bilo šta moglo da bude jače od toga. On je i juče pokušao da svali apsolutnu krivicu, da je moj odlazak tamo, a onda negde uključujući i ovo što mi se desilo, bila moja odgovornost. Tačno, mi smo tada imali sedam, devet, jedanaest godina. Mi smo tako mali nesvesnih njegovih namera, da je on jedan čovek monstrum, otišli tamo u tu školu na sopstvenu odgovornost. Sa 10, 11 ili 12 godina, tebi se sviđa da si ti u tim godinama odgovoran. Tu si neka osoba i neko uvažava na taj način. Tako isto, svaku odgovornost za to što nas je povređivao, vikao, ponižavao, nevezano za to što je na kraju i silovao, on svaljuje na to, sami ste hteli i došli – priča Milena.

Tokom suđenja, Mika Aleksić sve vreme poriče silovanje. Milena kaže da je to za svih 16 devojaka, jako ponižavajuće.
– To je strašno ponižavajuće, s obzirom na broj prijava. Čovek je porekao sam sebe – kaže Milena i otkriva da li ima nešto oko čega su se ona i Mika juče na suđenju složili:

– Kada je rekao da je njegova supruga Biljana najbolji profesor na FDU, ja sam se složila, ali sam istakla da je ona njegov saučesnik, na šta je skočio advokat koji me je pitao, kako ona može da bude saučesnik. Ja sam to obrazložila. Nevažno je pitanje da li je njegova žena znala. Ona danas, kao jedna vrhunsko inteligentna žena, ima pristup toj optužnici, mi smo u javnoj optužnici. Ona zna da su tih 16 prijava deca, žene, koje je ona odgajila. Nismo mi neke žene koje su skočile na njenog muža, mi smo te devojčice koje su tamo rasle, koje su oni vaspitavali, koje su gledali kako imamo sedam, pa devet, pa dvanaest, pa osamnaest. Ona je odlučila, ne osuđujem je, da stane i da kaže da smo lagale, a jako dobro zna da nismo. Šesnaest prijava od dece koju si odgajila. Ja sam njen student, bila je jako važna četiri godine u mom životu. Volela me je i ja sam nju volela, to se ne dovodi u pitanje. Ona je jako pametna žena, svesna svega, na kraju i ona mu je bila učenica. Ona je isto prošla kroz ovo što smo mi prošle, priznala to sebi ili ne. Tako da ona jako dobro zna da je ovo sve istina. U tom smislu sam rekla da je saučesnik. Ona je saučesnik u laži koju on i dalje pokušava da plasira. Želi da održi realnost koju je nama plasirao u toj školi, a to je realnost apsolutne moći, manipulacije i agresije. To upravo dokazuje način na koji je on meni postavljao pitanja i što je cela sudnica videla.
Milena je otkrila i kakvu emociju danas ima prema Miki Aleksić.
– Možda će da zvuči čudno, ali ja prema njemu nemam nikakvu emociju. Ja se samo borim da moj život krene dalje. Ovo kako ste vi gledali i razgovarali ove tri godine, meni to traje 11 ili 12 godina. Zaista je potpuno nevažna osuda, kazna, kako će on da završi. Ja samo želim da ja završim. Hoću da imam dane u kojima on nije tema. Hoću svoj život i za njega se borim sve vreme.

Milena otkriva i da li je u periodu kada su joj se dogodile sve strahote krivila sebe.
– Imala sam stid i sramotu, neku vrstu krivice jer sam dugo bilo ubeđena da se to samo meni desilo. Znala sam da je bolesno, da je nepravedno, ali nisam znala da ja nisam kriva za to. U 20 godina, osećaj poniženja, sramote, stida, užasno dugo treba i terapije i svega, da bi prestao da se osećaš poniženo i to poniženje da bude prebačeno na pravu stranu.

„Žene treba da prijave nasilje, ali i da budu spremne na dug i mukotrpan proces“

– Nasilje treba da se prijavi, jer ako se ne prijavljuje biće više nasilnika. Mislim da kada jednog nasilnika uhvate ovi slični se malo primire i zapitaju. Prijavljivanje je izuzetno važno, ali to za sobom nosi tri godine snova, nemira, osećaja da šta god radiš, nešto stoji, nisi završio, nešto te proganja. Ti pristaješ na tri ili četiri godine toga. Na kraju ti svoju sudbinu, bol, dramu, svoj svet, daješ u ruke nekim drugim ljudima, advokatima, sistemu, jako teško osećanje. Kada si žrtva ti misliš da nema način drugi. Zašto nisam otišla? Nisam mogla da odem, nisam znala da mogu, da postoji opcija, to je borba za život, ti gledaš dan kako da preživiš da se ne ubiješ. Mene pita njegov advokat strateška i logična pitanja. To ne postoji, nema strategije. Kada neko kao ja ili ovih sedam devojaka koje su u procesu, predaju svoju sudbinu nekim drugim ljudima, zanimljivo je da samo možeš da gledaš i da postaješ sporedni faktor u sporednom životu, a ne možeš ni na šta da utičeš. Možeš samo da sediš, slušaš i gledaš. U većini situacija, ja tamo kad stojim. Njegov advokat, Zoran Jakovljević, koristi njegovo pravo i to pravo je da optuženi ima pravo da se brani na način na koji on misli najbolje da treba da se brani i oni to pravo koriste, potpuno legitimno i nemam problem sa tim, ali način na koji su oni koristili to pravo, način na koji se tak isti advokat obraćao meni i drugim devojkama, smejao, paradirao, podsmevao, provocirao je uvreda za sve ove devojke, mene, ali i žene i za pravosudni sistem – kaže Milena i dodaje:

– U tom trenutku je jako teško izdržati to što ponovo proživljavaš, što pričaš o nekim gnusnim radnjama od kojih te je i dan danas sramota da pričam. Sve to kad moraš da kažeš je jedan momenat tereta, a drugi je taj, da te taj isti advokat iz ročišta u ročište provocira, smeje ti se, pokušava da ponižava. To svi gledaju, tamo je minimum 50 ljudi. U sudu nakon tri godine kojekavih naslova i svega, imam pravo i prostor da objasnim sva ta nerešena pitanja koja svima tako nisu jasna. Danas nisam ponižena, nisam ponižena ni u sudu, jer njihov cilj da se ja osetim tako. Taj advokat je izabrao taj način – dodaje.

Iako roditelji ne prisustvuju ročištima, Milena ističe da je okružena u sudnici prijateljima i ljudima koji je vole.
– Mama i tata ne sede na suđenju. Oni dođu, isprate me, ali ne sede na suđenju, jer bi to bilo baš strašno. Podrška porodice je najvažnija, a imati porodicu kakvu ja imam je baš luksuz u životu. Sa mnom su moji prijatelji, kolege Milan Marić, Andrija Milošević, Sandra Tomić, juče je došla Seka Sabljić, to je onako dirljivo, Vaja Dujović, Mia Bjelogrlić, Mina Obradović i Ognjen moj koji je tu stalno. Potrebno mi je njegovo prisustvo. Lakše je da je on tu. Onda kad god dođemo kući, mnogo mi je lakše što je bio, čuo, osetio, nego da moram da mu prepričavam, a to je neprepričljivo – kaže Milena i dodaje da je nakon svoje priče, dobila na stotine poruka drugih žena, ali muškaraca koji su doživeli istu ili sličnu situaciju.

– Dobijala sam ispovesti i nekih muškaraca koji su to doživeli, jer se u fokus stavljaju uglavnom žene. Postoje i muškarci koji su to doživeli u detinjstvu i tek je njima komplikovano i teško da nastave život. Dobijala sam na stotine poruka – kaže mlada glumica i dodaje da je uvek spremna da posavetuje osobe koje su doživele slično iskustvo:

– Uvek sam spremna da dam savet i da ga primim. Mogu samo da kažem onako kako ja u tom trenutku mislim da treba. Ponavljam, važno je prijavljivati nasilje, ali je i važno biti svestan da je ovo stvarno teško i uvredljivo, mada više nije ni uvredljivo, da je najvažnije da si dobro sa sobom i da si spreman da snažno podneseš svako to pitanje koje ti je postavljeno hiljadu puta, jer ljudi nemaju osećaj. Daju sebi za pravo da mi postave pitanja, ali onda odgovore i kako bi oni. Mislim da treba biti svestan da je neophodno imati podršku. Ja sa te strane imam mnogo sreće sa celom mojom familijom, momkom i treba biti spreman, upustiti se u tako nešto što je stresno i drugačije. Ženama bi poručila, da je vrhunsko prevazilaženje traume i saniranje, kada se boriš za pravdu. Kada si dovoljno jak da ti je važno da drugi to ne prožive. Tvoja priča je tu sa tobom, ali poenta svega je što manje ovoga, devojčica, bilo koga ko će proći ovo što sam ja. Kod Mike ovo neće proći više nijedna, to je meni bilo najvažnije. Za žene koje nemaju tu snagu, a to je dug put, rekla bih da razmisle kome veruju, ko ih voli, jer je to velika odluka, jer u tom mraku toliko se osuđuješ, toliko si ponižen, jadan, mali, nebitan, drugačiji, oštećen. Mogao bi da kažeš svima šta ti se desilo, ali taj strah da ćete odbaciti, da će te još više osuditi, taj korak je najteži. Volela bi da žene koje su doživele ili preživele ovako nešto, prvenstveno naiđu na razumevanje od svojih najbližih – kaže Milena i otkriva reakciju svojih roditelja, kada im je saopštila šta joj se dogodilo:

– Prvo sam rekla majci, ona je pala. Onda sam bila svesna da kada se to dogodilo, moram da kažem i tati. Pošto sam mislila da će ga ubiti, spremala sam se sa svojom terapeutknjom tada i ona mi je rekla, da što ja budem mirnija, jer mami sam rekla baš kako ne treba, to će i njegova reakcija biti mirnija i staloženija. Sećam se da smo otišli na gliser koji moj tata ima, baš smo bili otplovili, jer sam ja mislila u tom trenutku, ako poludi, ipak bi morao da skoči u vodu, pa bi malo teže stigao nazad – kaže Milena.

Roditeljima nije želela da kaže, jer nije pokušala da pobegne od svoje prošlosti.
– Roditeljima je najviše žao što sam prošla sama. Dok mi se to dešavalo, nisam imala ideju da nekome mogu da kažem, a onda su silne godine prošle. Pokušala sam da bežim od svoje prošlosti, da živim normalan život, normalne devojke i mislila sam da ću ih tom pričom samo nasekirati. To nije samo moja priča, već Ivina i svih nas, ako već nisam tražila pomoć kada je trebalo, zašto sada da ih sekiram. Mene je psiholog nagovarala dugo, da im saopštim. To je poslednje je bilo najteže. Ne zato što ti mama i tata neće verovati, pa mene moji roditelji najviše na svetu vole, nego zato što si svestan da ne mogu da ti pomogne, a da će da snose taj teret i krivicu za koji oni nisu krivi, kao što nisam ni ja. Moja mama je primećivala da se sa mnom nešto dešava, ali joj nikada nije palo na pamet da je ovo u pitanju. Bila sam svesna da kada im kažem, naši životi neće biti isti. Teško mi je bilo da podnesem novu etapu, e sada ni ovaj život neće biti isti, jer moj život već nije bio isti zbog svega. Žao mi je što im nisam rekla ranije, ali niko ne treba da se zavarava da se od toga može pobeći, samo je pitanje kada si ti spreman da to kažeš – zaključila je Milena Radulović u emisiji „Uranak“ na televiziji K1.