ISPOVEST: Tea otkrila kako su je maltretirali u školi!

Atraktivna pevačica Tea Stoševska pre nego što je postala poznata kao pevačica, ona je uspela da se dokaže i kao balerina. Trenutno su u medijima aktuelne mračne teme iz umetničkih škola, a Tea je u isposvesti za portal Srbijaonline.rs otkrila svoje iskustvo.

Njenu priču preosimo u celosti:

„Aktuelna tema koja je uzdrmala javnost poslednjih nekoliko dana, da su silovane glumice u, na prvi pogled elitnoj školi profesora glume, je potresla i mene. I kao žensku osobu i kao umetnicu. Saosećam sa devojkama i žestoko osuđujem tu gadost koja im se dešavala! Nije tu bilo samo silovanja, videli smo i kako se dotični ophodio prema učenicima uopšte. To polivanje vodom, vredjanje po svakom osnovu, i intelektualno i kao osobu je strašno i za odraslog čoveka, a tek deci u razvoju mogu ostaviti strašne taume, gubitak samopouzdanja i sl. u kasnijem dobu.

Nažalost, ta vrsta ophođenja prema učenicima u umetničkim školama nije uopšte retkost.. Kao neko ko se ceo život bavio umetnošću, (od svoje 3.-18. godine pohađala baletske i od 5.-14. godine muzičku školu) znam šta se sve govori učenicima i to je nažalost u umetnickim školama postala normalnost.
Osnovnu Baletsku školu sam pohađala u Pančevu od svoje 9. -13. godine. Najgori period detinjstva pamtim po prostorijama te škole, pored koje i danas posle toliko godina kada prodjem me prođe jeza. Sve zbog moje nastavnice baleta.

Naime, ako ste mislili da favorizovanje dece ne postoji, veoma grešite. Imala je par omiljenih učenica, od kojih je jednu favorizovala najviše i svima nam je predstavljala kao “model” po kome svi treba da se ravnamo, (iako sam kasnije na fakultetu iz pedagogije učila da deci treba pristupati individualno jer nismo svi isti) a imala je i učenike koje je, pa sad već slobodno mogu da kažem, ne manje volela, nego čak mrzela. Ja sam nažalost, spadala u tu drugu grupu.To znači da me je, za početak, uvek stavljala da stojim poslednja na baletskom štapu na redovnim svakodnevnim časovima u školi i u poslednje ili pretposlednje redove u koreografijama za nastupe. Osim fizički, zabadanja njenim dugačkim noktom u debelo meso i noge sa izdiranjem “zategni zadnjicu!”, obraćala mi se isključivo sa prezimenom. Dok su favorizovane učenice nazivane po imenu, mi ostale smo bile po prezimenu. I po tome smo vrlo jasno i same znale da nismo omiljene. Osim što je ovo pedagoški totalno pogrešno i nekorektno,(jer razdvaja decu vrlo jasno, a sva deca treba da budu jednaka) stvara jednu razliku i izmedju nas učenica. Ko je bio omiljen nastavnici, tog su voleli i učenici, a ko nije bio omiljen dotičnoj, nije ni učenicima.
Imala sam 10 godina. Ulazak u pubertet, devojčica. Počinjem da dobijam ženske obline, što se nikako ne slaže sa “baletskom gradjom” gde je najpoželjnije imati “dečačku” figuru na ivici anoreksije. Stavovi o tome kako treba da izgledamo, su totalno poremećeni i suprotni od onoga što je zdravo u stvarnom životu. Ono što je u stvarnom životu normalno, u baletskoj sali je bilo strašno i obrnuto. Kao devojčica od 11 god. počinjem da mrzim svoje telo zato što se malo ženstvenije razvijam od anoreksičnih devojčica koje su mi u tom periodu predstavljane kao uzor i kako treba da izgledam. Kao da je to nešto što mogu da promenim. A tada sam želela da mogu. To su nam usadili u glavu! Ja nisam mogla da budem anoreksična. Prosto, nisam te građe i trebalo je da se osećam krivom i da me je sramota što nisam! Zato nam nisu bile strane reči: “Debela si! Vidi na šta ličiš! Debela si kao svinja” itd. Da paradoks bude veći, devojčica koja nam je bila “model” iz teksta gore je bila sa viškom kilograma.
Jednom prilikom kada sam konačno dobila šansu da probam pačku za nastup, (poznata baletska haljina sa žicom) pošto su samo one omiljene mogle da igraju u njima, bila sam presrećna! Ali samo par sekundi nakon moje najveće sreće do tog trenutka viknula mi je sa pola sale pred svima: “Stoševski, kako si TI debela, pa to je strašno!” Sa otvorenom mržnjom i samozadovoljnom zlobom u očima. Povredila me je ne samo rečima, već, koliko sam još tada kao devojcica od 11 godina, videla želju da me osramoti i ponizi.. U sekundi je moja velika dečija sreća nestala i pretvorila se u isto toliko veliku tugu. Pomislila sam da sam stvarno debela iako sam bila jedna od najmršavijih devojčica u svojoj redovnoj, OŠ gde sam pohađala 6. razred. Govoriti ovakve reči deci u razvoju, u izuzetno osetljivim godinama kao što je rani pubertet je ne samo nepedagoški nego izuzetno pogubno po ličnost deteta! Ubijaš u njima svaku volju za životom a deca tada žive za svoje snove!
Što se tiče samog ophodjenja, bila je jedna situacija kada sam stigla prva na čas, sala je bila zaključana i otišla sam po ključ od sale koji se nalazio u zbornici. Fino sam kucnula i ušla. Unutra su u oblaku dima od cigara sedele sve nastavnice baleta, korepetitori i nastavnik solfeđa. Rekla sam tiho, stidljivo “Dobar dan”. Da bi me ona smejući se sa koleginicom do nje, (u fazonu “gle sad ovo”) raspištoljeno sedeći nalakćena na stolicu pored sebe i cigarom u visini glave pred svima glasno pitala: “Stoševski, šta se kaže?” Ja ponovim “Dobar dan.” Stajala sam tu, sa nekim osećajem krivice dok su me one gledale i smejale se. Tog istog dana na hodniku škole me je sreo nastavnik solfeđa. Čučnuo je ispred mene i tiho me pitao: “Mila, što se prema tebi tvoja nastavnica baleta ophodi kao prema stoci?” Gledala sam ga u oči par trenutaka i slegla ramenima. Nisam imala odgovor.
Dalje je nastavila na svim probama, časovima da nas par ponižava, i kao da je i na druge koleginice prenela tu mržnju pa su i pojedine nastavnice na probama iste učenike favorizovale i mrzele.

Generalno je sve ovo (a nisu ovo jedini slučajevi, neke sam i zaboravila) na mene uticalo kao neka vrsta mobinga.. kao neka etiketa, pečat da ne mogu nikada da postanem balerina. Stalno sam na kraju godine iz baleta dobijala 3 ili 4 koliko god se trudila… Bila sam jako tužna, plakala sam, želela sam da se ispišem i da zauvek zaboravim svoj san od ranog detinjstva. Imala sam 11 godina. Onda sam se zainatila da ne odustajem zbog nje od svojih snova! Odlučila sam da završim tu školu!
Kada sam bila na završnoj godini, donela sam odluku da upišem srednju baletsku skolu i nastavim dalje za svojim snovima. Zastrašivala nas je tom srednjom školom, govorila kako je jako teško upisati, kako će samo neki uspeti, pogotovo kako je profesorka Z. izuzetno stroga! Kod nje ne daj bože ko zapadne, taj će prolaziti golgotu itd.
Situacija koje se najjasnije sećam je bila u to vreme, imala sam 13 god., kada nas je pitala ko upisuje srednju baletsku, i javila sam se između ostalih i ja. Nikada neću zaboraviti njeno zabezeknuto i iznenadjeno lice kada je videla moju ruku u vazduhu. Pitala me je, citiram: “Stoševski, jel ti stvarno misliš da ćeš uspeti da upišeš “Lujo Davičo”?!”, vrlo sigurno odgovorila sam joj “Da.” Razrogačenih očiju kao da sam je uvredila dreknula je “Kako si bezobrazna, marš napolje!” Ne baš sigurna šta sam to loše rekla, izašla sam lagano iz sale. To je i inače bio njen metod izbacivanja sa časa. Sedeći u mračnoj svlačionici čula sam je kako iznervirano viče i posle nekoliko minuta kaže jednoj učenici: “Zovi Stoševski da se vrati unutra!” Kada sam ušla pitala me je: “Jel imaš nešto da mi kažeš?” kao da je očekivala nekakvo izvinjenje. Rekla sam staloženo “Ne.” Sad se već njeno lice zarumenelo od besa: “Kako si bezobrazna, marš napolje opet!” Posle nekoliko minuta sedenja u svlačionici ispred sale i slušanja njenog izliva besa kroz zatvorena vrata, opet je rekla “Zovi Stoševski da se vrati opet!” Kada sam ušla slušala sam njene uvrede i gledala njeno crveno lice i bes, reči da sam bezobrazna itd. Sve to pred drugom decom.
Par meseci posle toga, bio je prijemni ispit. Dojavljeno mi je da sam primljena na željeni smer, ali sam sutradan saznala da ipak nisam, jer je jedna od “omiljenih” učenica tada bila ispod crte. Naša imena su nekako u toku noći zamenjena. Ne znam kako je došlo do toga, ali pretpostavljam. Ja sam tu činjenicu kao dete i zaboravila, ali me je mama podsetila mnogo godina kasnije. Svakako, i da je tako bilo, to je poslednja pakost sa njihove strane.
Ipak, upisala sam srednju baletsku školu “Lujo Davičo ” u Beogradu na smeru savremena igra sa nepunih 14 god kao najmadja u razredu. I ne samo to. Profesorka Z. mi je predavala klasičan balet. I ne samo da su njena zastrašivanja bila laž, nego sam kod Prof. Z. imala najviše ocene, stajala u prvim redovima i prva na baletskom štapu na rednovnoj nastavi, a jednom prilikom mi je rekla, kada sam bila prva godina da igram balet kao da sam četvrta god. Na samom kraju 4. god., odmah nakon završetka diplomskog ispita iz klasičnog baleta, osim što sam diplomirala taj predmet sa velikom 5, jedna profesorka iz komisije mi je rekla: “Promašila si smer. Trebala si da upišeš klasiku.” Ništa nisam rekla, smešak je bio dovoljan.
Bilo kako bilo, ne samo da sam “uspela” da upišem “Lujo Davičo” i pored svih prepreka, već su mi profesori te škole i vreme provedeno u njoj došli kao melem na ranu i najdivnija baletska sećanja su mi upravo iz te škole i sa probi u Narodnom pozorištu u Beogradu!
Danas sam presrećna što sam uspela, drago mi je da nisam odustala od svog sna tada i što sam se, kako mi bliski ljudi kažu, kao feniks digla iz pepela i stvorila divne uspomene za ceo život!

A moju bivšu nastavnicu sam,dok sam bila u srednjoj školi, krišom videla kako dolazi na “prijemni za nastavnike” u školu u Beogradu, gde su joj moji srednjoškolski profesori bili u komisiji za posao. Nije primljena. Kasnije sam saznala da je sve vreme očajnički godinama pokušavala da dobije posao u Beogradu (iako je i sama iz Beograda), ali nije nikad uspela. Jedna od najviše pozicioniranih osoba u školi tada je rekla da nikada neće ni dobiti posao u beogradskoj školi.
I kasnije sam čula od ljudi kojima deca pohadjaju balet u njenoj klasi, da takođe sličan metod ima prema pojedinim učenicima i da se žale i učenici i roditelji.

Nažalost, ta nastavnica i dalje predaje u istoj školi isti predmet. Možda još uvek kompleks svojih ličnih neuspeha leči na deci u ranom pubertetu. Možda i sada neka devojčica plače želeći da postane balerina, a u osetljivim godinama govori joj se da nema šanse,da je debela misleći da treba da bude anoreksična, itd.
Kada sam studirala na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, (nije postojala baletska akademija) učeći više predmeta pedagogije, opšte i porodične, psihologije razvojne i pedagoške, metodike predavanja i sl. uvidela sam koliko je neoprostivih grešaka u vaspitanju, obrazovanju i samom ophođenju pravila. Ona je bila knjiški primer mojih fakultetskih udžbenika, svega “kako ne treba” sa decom! Učeći te predmete, to sam uviđala i više nego što sam htela. To su greške koje deci sa slabijim karakterom mogu ostaviti ozbiljan žig do kraja života! Studije sam dovela do kraja i sada se i sama bavim, između ostalog, i pedagoškim radom, primenjujući metodiku koju sam učila na fakultetu.
Snagu i inspiraciju da ovu svoju priču ispričam posle toliko godina, dale su mi upravo devojke koje su proživele mnogo gore stvari, u znak saosećanja, podrške i podstreka.
Treba znati i da zlostavljanje ne mora biti samo fizičko, već postoji i mentalno. Ono ostavlja ožiljke na duši deteta. Neko je jači, to podnese i nastavi dalje, a nekome se može uništiti čitav život.

Pazite kome dajete svoju dečicu u ruke. Nažalost svakakvima se poverava posao sa decom. Vosak se oblikuje dok je vruć, ne dajte ga krivom kalupu! Ali nemojte ni odustajati od snova vaše dece da se bave umetnošću zbog ovakvih primera. Ima divnih nastavnika kod kojih je milina biti u klasi. Sa profesorkom Z. sam i dalje u kontaktu.“

IZVOR: Slobodaonline.rs